Tajna ukradenog oltara

Oltar u Katedrali Svetog Bava u Gentu smatra se najčešće kradenim umetničkim delom na svetu. Od kada ga je 1432. godine završio Jan van Ajk, ovo monumentalno delo je nestajalo, kradeno u tri rata, paljeno, rasklapano, kopirano, falsifikovano, krijumčareno, prodavano na crno, prebojadisano, cenzorisano, sakrivano, vraćano kao ratna reparacija, umalo razneseno, otkupljivano. Napadali su ga rušitelji ikona, oduzimali za Napoleona i Hitlera, hvalili Luvr i Pruski kralj, oštećivali konzervatori, sakrivali u podrumima zamkova i tajnim rudnicima soli, koristili kao sredstvo diplomatskih nagodbi, spasavali Austrijski dvostruki agenti. Kradeno je sveukupno 13 puta. Sve to doprinelo je stvaranju fame o najtraženijem i najžrtvovanijem umetničkom delu. Ako nije najuticajnije umetnilko delo na svetu, onda je verovatno najznačajnije u istoriji krađa umetnina.

*** 

Katedrala u Gentu izgrađena je na mestu gde je crkva posvećena Svetom Jovanu postojala još od 942. godine, a za njom i romaneskni hram podignut 1150. godine. Današnja crkva izgrađena je u prvoj polovini 14. veka, ali se kao godina potpunog završetka gradnje uzima 1569. Posvećena je Svetom Bavu, rodjenom tu u Gentu. Spada u crkve srednje veličine. Medjutim, kao što je uglavnom najveći deo tradicionalne arhitekture u Belgiji skup spoljnih fasada i bezbrojnih kako-ko-stigne nadogradnji u dvorištima, tako je i sam osnovni deo crkve ispregrađivan u raznorazne oltare, niše i grobna mesta, a dograđeni su i brojni dodaci pa se nije lako snaći kada uđete unutra. Uopšte, crkva je hladna i mračna i nekako deluje odbojno. 

Kao i svi gotski hramovi, prepuna je kitnjastih i vrednih umetničkih dela. Nekoliko stvari ipak zaslužuje posebnu pažnju. Ono što odmah upadne u oko je sjajna barokna propovedaonica izrađena od belog mermera i hrastovine, isprepletanih na zadivljujući način. Tu su i freske u veoma zanimljivoj skripti u podrumu, orgulje iz 1653. godine i Rubensovo delo Preobraćenje Svetog Bava. 

Ipak, delo po kome je katedrala poznata je bez dvojbe dvadesetčetvorodelni oltar, poznat kao Poklonjenje čudesnom jagnjetu. Sa unutrašnje strane oslikano je 12 panela, uključujući središnju scenu, Isusa, Bogorodicu i Svetog Jovana, anđele koji pesmom veličaju Boga, Adama i Evu, Kaina i Avelja, i predstave ljudi koji sa svih strana dolaze da se poklone božijem jagnjetu. Oltar se vikendima zatvarao, pa se onda moglo videti još 12 panela na kojima su prikazani detalji iz Blagovesti koju Arhangel Gavrilo saopštava Bogorodici, Sveti Jovan Krstitelj i Sveti Jovan Evangelista, kao i donatori ovog impozantnog dela, bogati trgovac Jodokus Vijd i njegova supruga Lizbet Boriut.

 

Oltar je danas izložen u odvojenom odeljenju crkve, pod posebnom pažnjom obezbeđenja. Deluje stvarno impozantno i verujem da se mogu provesti sati ispred njega posmatrajući deo po deo. Savet koji dajem posetiocima je da nikako ne ulaze posle neke grupe turista jer onda od gužve ne može da se uživa na potpuni način.

 

*** 

Misterija obavija oltar još od samog nastanka. Kratka informacija o njemu uvek će vam reći da ga je izradio Jan van Ajk (1395-1441). Međutim, dublje čeprklanje po podacima otkriva da on možda i nije autor, ili da barem nije jedini koji je radio na ovom delu. Najveći broj istoričara umetnosti danas, na osnovu jednog spisa pronađenog u 19. veku, smatra da je oltar osmislio i započeo ga njegov brat Hubert van Ajk, koji se na samom oltaru pominje kao maior quo nemo repertus (veći od bilo koga drugog), dok je Jan dovršio posao posle njegove smrti, i tako sam sebe potpisao kao arte secundus (drugi najbolji umetnik). Ima onih i koji kažu da je Jan sve oslikao a Hubert izradio drvenariju, dok neki kažu da je Hubert čista izmišljotina. 

Jan van Ajk nije prvi upotrebio uljane boje, ali upravo od njega i njegovih monumentalnih dela uljane boje počinju da se masovno koriste umesto tempere i freskog slikarstva. Njegovi radovi su velikih formata, ali su ipak puni sitnih detalja izrađenih do prefekcije što im daje izuzetan kvalitet i bogatstvo. Na oltaru u Gentu, svaki od stotinu ljudi, svaka  životinja, drvo ili cvet oslikan je kao da je sam posebna tema slike. On je prvi uneo u slikarstvo detalje iz prirode kao što su voda viđena kroz staklo ili odsjaj svetla u oku konja i prvi je oslikavao nage ljudske figure koje nisu idealizovane već prirodne u svojoj (ne)savršenosti. 

Jedna zagonetnost vezana je za pejzaže na spoljnom delu oltara. Ona govori da ih je Van Ajk oslikao po uzoru na pogled iz svoje kuće. 

U devetnaestom veku, bilo je neprihvatljivo prikazivanje golih Adama i Eve, te su originalni paneli sa njihovim predstavama zamenjeni reprodukcijama na kojima oni nose odeždu. Kasnije, originali su vraćeni a ove reprodukcije danas su izložene u crkvi, desno od ulaza.

 

*** 

Posebno zanimljiva priča vezana je za krađu dva panela sa oltara Katedrale u Gentu. U noći između 10. i 11. aprila 1934. godine nestali su delovi sa predstavom Svetog Jovana Krstitelja (sa spoljne strane) i Pravednici Božiji - Just judges (donju levi deo prednje strane oltara). Policijska istraga ovog skandala nije dala nikakve početne rezultate. 

Tri nedelje kasnije, 1. maja, Biskupu Genta stiglo je anonimno pismo u kome se na elegantan način navodi da osoba koja se potpisla sa D. U. A. poseduje ukradena dela i da je spremna da ih vrati uz otkup od milion tadašnjih belgijskih franaka. U komunikaciji koja je trajala pet meseci, tajanstveni DUA poslao je ukupno 13 pisama, dok su crkvene vlasti (po nalogu lopova) uzvraćale šifrovanim oglasima u novinama. Slika Svetog Jovana je tako vraćena, ali su crkvene vlasti, u saradnji sa policijom, pokušale da naprave mamac i poslale lažni paket sa samo 25.000 franaka po instrukcijama lopova pokušavši da ga uhvate tokom primopredaje, dogovorene 14. juna. Zamka nije uspela, komunikacija je postala sve gora i na kraju ju je DUA prekinuo početkom oktobra. 

Priča dobija neočekivani obrt 25. novembra te godine. Na jednom političkom sastanku u Dendermondeu, za vreme govora, Arsen Gedertier, ranije uspešan broker i prilično intrigantna osoba, doživeo je moždani udar. Na samrtnoj postelji, Arsen je svom advokatu rekao da je upravo on ukrao delove oltara iz Katedrale u Gentu i da jedini zna gde se nalazi nadostajući panel. Sve podatke o tome advokat je trebalo da pronađe u fijoci njegovog malog radnog stola. 

Advokat i policajci stvarno su u Arsenovom stolu našli mnogo stvari vezanih za ukradeno delo: kopije svih trinaest otkucanih i poslatih pisama i četrnaesto neposlato rukom napisano pismo, kao i ključ depozita na železničkoj stanici u Gentu u kome je nađena iznajmljena pisaća mašina kojom su pisma otkucana. Ovo je potvrdilo da je otkriven lopov. U Arsenovoj kući pronađeno je nekoliko čudnih nacrta za koje se veruje da kriju odgovor na pitanje gde je nedostajući panel. Nađena su i tri ključa: njegove garaže, jednog sefa u banci u Gentu u kome ništa važno nije pronađeno, te mali ključ za koji je kasnije otkriveno da otvara jedna sporedna vrata Katedrale (mada su ključevi takve vrste da se mogu koristiti i na drugim mestima, što je takođe dodalo posebnu mirođiju ovoj čorbi). 

Nažalost, nikakvo dešifrovanje znakova koje je Arsen ostavio za sobom, detaljno ispitivanje njegove udovice niti pretraga njihove kuće i mnogih drugih mesta nije dalo odgovor o tome gde je sakriven nedostajući deo oltara Katedrale u Gentu. Nešto kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, Gebels je poslao svog posebnog izaslanika u Belgiju da proba da pronađe nedostajući deo (Nemci su već odneli ceo oltar). Ni to nije dalo rezultate, mada su Nemci imali prilično drugačiji pristup istrazi, ispitujući ljude koji su imali kontakt sa Gedertierovom smrću sa očiglednom sumnjom da su možda čuli nešto više ili da su možda oni ti koji su lopovi a da su tragove podmetnuli Arsenu. 

Kao praktično rešenje problema, slikar i restaurator Jozef van der Veken izradio je kopiju nedostajećeg panela sredinom 1941-ve, radeći na njemu skoro dve godine. Njegov rad je skoro identičan originalu i sasvim lepo se u njega uklapa. 

Najveći deo umetničke javnosti smatra danas da je nedostajući panel oltara nepovratno izgubljen. Medjutim, mnogi zanesenjaci i dalje pokušavaju da dešifruju ključeve koje je iza sebe ostavio Arsen i pronadju ga. Od 1956. godine, penzionisani šef policije Genta Karl Mortie posvetio je ceo život istraživanju slučaja. Izvesni Patrik Bernauv napisao je cele dve knjige o ovoj misteriji 1991. i 1992. godine. Malo, malo, pa se povede čak i masovna javna pretraga kada se pojavi neko ko proizvede teoriju o mestu sakrivanja. Jedna od poslednjih potraga, koju je pokrenuo penzionisani taksista Gaston de Rek u jesen 2002. godine, koji sebe smatra naslednikom Erkula Poaroa, odvela je policijsku potragu do crkve Svete Getrude u malom mestu Veteren, nekih 10 kilometara od Genta - nažalost i ovog puta neuspešno. 

Sigurno je da će i dalje biti ljudi koji će kopati po istoriji, preturati dokumenta, pretraživati crkve, sve u pokušaju da u stilu Da Vinčijevog koda pronadju trag do ovog jedinstvenog umetničkog dela. Ako hoćete da im se pridružite, dovoljno podataka možete naći na ovoj Internet stranici.