Mesto i uloga hrišćanskih demokrata u srpskoj politici

На самом почетку потребно је појаснити шта би требало да се подразумева под профилом једне демохришћанске политичке опције у нашој земљи. Као што сам то више више пута поменуо , демохришћанске странке се у политичком спектру најчешће везују уз центар, или припадају странкама десног центра, као што је то у случају Западне Европе. Већина хришћанско-демократских партија припадају тзв. народњачким странкама. Основне идеје хришћаско - социјалне мисли и политике и оно што ову идеју разикује од других система јесте, хришћански поглед на човеково биће и његову личност који почива на светописамској парадигми образа Божијег и неотуђивом достојанству људског бића, снажан нагласак ка једнакости, солидарности, супсидијарности, персонализма насупрот индивидуализма, лојалност заједници, породици и нацији, посебан приступ питањима етике и биоетике, као и залагању за концепт социјалне тржишне привреде - социјалног капитализма.

Иако ово начелно представљају основне смернице хришћаско демократске идеје поставља се питање какве импликације оне могу имати у нашем друшвено политичком контексту и како би у практичном смислу изгледала њихова примена? Другим речима, како би у основним цртама требало да изгледа социјално - политички програм једне хришћанско демократске опције у нашој земљи?

Могућност појављивања овакве опције за собом нужно поставља неколико других подпитања на које је неопходно дати адекватне одговоре како би се утврдила нужност и оправдана потреба за актуализацијом политичке опције демохришћанског типа. Пре свега, потребно је утврдити да ли на политичкој сцени постоји странка или странке које у мањој или већој мери осликавају хришћанско - демократске вредности. Затим, потребно је јасно дефинисати шта би конкретно ове вредности представљале у нашем друштвеном контексту, које су њене предности и мане у односу на постојеће политичке програме, да ли би политички програм евентуалне демохришћанске опције требало да осликава програме сродних странака у Европи или би таква опција у нашем контексту у одређеној мери морала бити контестуализована у оквирима нашег културно историјског наслеђа и геополитичке позиције које наша земља има.

Добро је познато да у Србији постоји више страначких опција које себе сврставају у партије десне оријентације. Иако је неоспорно да готово све ове опције у својим политичким програмима дају нагласак на социјалним и економским реформама друштва и инсистирању на традиционалним вредностима које се могу наћи у програмима демохришћанских партија, примећује се јака тенденција ка трасирању геополитичке позиције земље ка Русији, приметна националистичка реторика као и изразит антагонизам према евроинтеграцијама и Западном свету уопште. Неке од њих, попут Радикалне странке никада нису одступиле од програма и начела које су заступале за време грађанског рата у СФРЈ и режима Слободана Милошевића чије су деструктивне последице свима добро познате и које осећамо и до данашњих дана.

Са друге стране, на нашој политичкој сцени постоје опције које се декларишу као демохришћанске и чији програми у већој мери одговарају начелима и идејама хришћанске демократије, међутим проблем је у томе што до сада ове партије нису оправдале свој епитет. Шта више, оне готово да више немају никакав политички значај а њихово чланство доведено је до на ниво статистичке грешке. Једна од таквих партија управо је Демохришћанска странка Србије која се у своме политичком програму истакла у борби против корупције али је након распада коалиције ДОС-а њен политички утицај нагло опао. Кључна грешка је њен улазак у коалицију неолибералног блока формираним око Либерално демократске партије што представља својеврсно оповргавање вредности које традиционално стоје иза идеје хришћанске демократије. На тај начин су се основне вредности програма ДХСС-а изгубиле у либералном концепту којег је заступала Либерално демократска партија. Нажалост, мора се констатовати да ова странка никада није спровођење програма и демохришћанских начела ставила изнад декларативног нивоа.

Јасно је да у друштвено - политичком животу наше земље идеје хришћанске демократије нису у довољној мери актуализоване, шта више, не постоји политичка опција која би на адекватан и веродостојан начин промовисала и спроводила вредности које осликавају идеју и концепт хришћаско демократске и хришћанско социјалне политике.

Пре него што објасним какав би треало да изгледа програмска политика нове демохришћанске опције сматрам веома важним да се критички осврнем на рад демохришћанских партија у Западној Европи.

Једна од највећих хришћанско-демократских партија у Западној Европи је свакако немачка ЦДУ (Christlish Demokratische Union) којом председава немачка канцеларка Ангела Меркел. Без сумње, програмски гледано, ова странка и даље представља стожер хришћанско - демократске идеје у Европској Унији. Ипак, да су програми једно а њихова примена друго показује чињеница да су још 1979. године били јаки заговорници стационирања нуклеарног наоружања. Двадесет година касније као најача опозициона партија током 1999. године дала је подршку већинској „црвено - зеленој" коалицији, партији Зелених и СДП за ангажовање њихових војних снага у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију. То је била историјска одлука, будући да је то било прво ангажовање немачке војске од другог светског рата али и прва војна акција НАТО снага на једну суверену земљу. Своју подршку војним акцијама дали су и Бушовој администрацији током сукоба у Ираку 2003. године. Њихови природни партнери ЦСУ - Хришћанска Социјална Унија Баварске, иако реторички много уздржанији, такође су дали подршку војном ангажману Америчке војске у Ираку.

Важно је напоменути да странке хришћанске оријентације никако не смеју давати подршку војним интервенцијама офанзивног карактера. Оне морају бити строго пацифистички оријентисане, а расположива правна и политичка средства морају остати крајње средство дипломатије.

Демохришћанска странка која је у Италији до 1994. године владала деценијама распала се после гласина које су је повезивале са организованим криминалом и других афера које су биле углавном финансијске природе. Данашњи премијер Италије, Силвио Берлускони, председник хришћанско демократске партије Forza Italia, којој се првобитно придружила и неофашистичка Alleanza Nazionale, превише је контраверзна личност и морално крајње упитна, а оштра имиграциона политика која његова влада води нарочито против припадника ромске популације не помаже демантовању гласина да је и сам близак неофашистичким круговима и идејама.

Народна партија која је донедавно била на власти у Шпанији у својим програмима садржи јак нагласак католичког социјалног наука, ипак, свој одлазак са власти у многоме могу захвалити њиховој подршки рату у Ираку. Социјалистичка влада која је недавно освојила власт, за кратко је време максимално поједноставила развод брака, озаконила хомосексуалне бракове, уводи либералну политику побачаја.

Ово нас доводи до потребе да се у нашој земљи оформи снажан демохришћански блок који би обједино све странке демохришћанске оријентације као и грађане који деле заједничке моралне и традиционалне вредности без обзира на њихову вероисповест по сличном моделу по којем је су састављене друге хришћанско - демократске организације и партије у Европи.
Како би требао да изгледа програм једне такве партије имајући у виду друштвене, економске, културне и геополитичке прилике Србије?

Пре свега, програмска начела такве странке или коалиције би требало да се темеље на следећим вредностима: Евроцентрична полика - успостављање јаких економских, дипломатских веза са партнерима из Европске Уније и земљама у региону уз неговање пријатељских и економских веза са Руском федерацијом. Питање војне неутралности не може бити дугогодишња војна стратегија. Прагматизам је у овом случају неопходан. Србија је окружена земљама које припадају НАТО пакту. Уз постепоно дизање нивоа војно - техничке сарадње са чланицама Северноатланске Алијансе, крајњи циљ треба да буде пуноправно чланство у НАТО савезу.

Оно што би програм хришћанских демократа истицало у односу на остале партије, јесу између осталог следеће вредности:

Економска политика социјалне тржиште привреде и социјалног капитализма по Нордијском моделу. Потребно је да се принцип слободе у светлу поверења у тржишта споји са политиком социјаног изједначавања, широким системом социјалне заштите.

Jака иницијатива на очувању породице као темеља здравог друштва. Сходно томе инсистирало би се на неопходним реформама у државним институцијама како би се смањио број развода, малолетничке деликвенције, болести зависности, насиља у породици, број високообразованих људи удвостручио.

Потребно је такође и поспешити програме који би омогућавали одраслима бесплатно образовање у сврху стручне преквалификације и тако поспешити могућност њиховог запошљавања.
Инсистирање на бесплатном образовању свих грађана. Новчана средства која се добијају од пореских обвезника морају се употребити у сврхе који би служили јавним интересима. Србија мора постати друштво знања. Високошколско образовање мора бити доступно свима који испуњавају интелектуалне услове. Улагање у бесплатно образовање као темељно право свих грађана представља улагање у капитал будућности Србије.

Снажна Pro-life иницијатива на поспешивању наталитета. Достојанство човека и људског живота, укључујући и оно нерођеног детета, представља неизоставну, незаобилазну ставку. Свако људско биће треба сматрати као јединствену и самосталну индивидуу током свих фаза живота. Достојанство сваке особе има једнаку вредност без обзира на пол, расу, националност, доб, хендикеп, верска или политичка убеђења, здравље и могућности, успех или мањак успешности и суд других.
Солидарност представља бригу појединца за својег ближњег, емпатију, изражај човекове социјалне природе. Као етичка димензија она произилази из достојанства човекове личности. Солидарност подразумева примање а и давање. Свако ко очекује помоћ треба бити бити спреман и да помогне.

Солидарност није само императив појединца већ и колектива, као и саме државе. Суштина хришћанско - социјалног учења јесте појам супсидијарности. Остварење слободе захтева одговорно уређење живота по принципима супсидијаности. Из овога проистиче да држава треба да се одрекне преузимања задатака које могу да обаве појединац или мањи део друштвене заједнице. Треба препустити појединцу одговорност да за оне ствари које може постићи сам, у породици или у добровољном заједништву са другима. Идеја супсидијарности важи и у односима између мањих и већих заједница, као и слободних удружења и државних установа.

Хришћанска демократија је једина политичка доктрина која је способна да обједини најбоље идеје политичке деснице и левице, да начини простор новим стварима и да очува најбоље и најкорсније елементе прошлости. Снага компромиса, и јединство између различитих друштевних група које хришћанска демократија нуди се не заснивају на некаквом комерцијалном уговору између понуде и тражње, различитих друштвених група и класа, већ на заједничким вредностима Хришћанства за све групе и нивое становништва. Хришћанске демократе признају демократски позив као једини који може да створи услове за одржање достојанства личности и њених фундаменталних права.

Примарни задатак демохришћанских партија не сме да буде борба за политичку превласт и политичка трговина које компромитује њихове политичке програме, већ повратак на суштинске вредности хришћанско - социјалне идеје у коме се најбоље очитава став да је „поштење најбоља политика". Данас је више него икада потребно да се младе интелектуалне снаге окупе око заједничких идеја и вредности и дају свој допринос друштвено политичким променама у нашој земљи. Ово представља начин да моралне вредности поново нађу своје место у политичкој сцени наше земље, достојанство у нашим политичким структурама и код грађана врати изгубљено поверење у државне институције.