Probudio sam se u 6:30
Malo sam se razvlačio, obavio šta se obično obavlja ujutro, obukao se, ležerno ali pristojno (nisam se brijao, mrzelo me) doručkovao, popio kafu, zapalio cigaretu ili dve, te odšetao do zgrade nekadašnjeg Saveznog Izvršnog Veća, sada Palate Srbija gde se očekivao susret predsednika svih gradjana i američkog potpredsednika.
Dok sam tako hodao (i uživao u šetnji), gledao sam predstavnike izvršnih vlasti kako postavljaju obezbedjenje oko gore pomenute zdrade, te diljem Novog Beograda. Nisam išao prema aerodromu, zgradi Vlade, američkoj ambasadi i rezidenciji, te kancelariji predsednika svih gradjana, pa ne znam kako je bilo tamo ali su mi oni koji su bili rekli da je bilo slično.
Tamo gde sam bio ja, na livadi su se igrala dva policijska vučjaka. Konji policijske konjice su konjosali, odnosno džonjali ispod drveta i mlatili repovima. Ljudi koji jašu konje,šetaju kerove ioni drugi što nose službeno oružje su se dosadjivali u autobusima jerbo je bilo rano jutro, a potpredsednik sa Air Force 2 još nije stigao iz Sarajeva.
Onda sam se družio sa kolegama dok smo čekali da nas ovlašćena službena lica po spisku puste u rečenu Palatu Srbija.
Mimo nas su prošli snajperisti, prvo srpski, pa američki, nekako isti, samo u različitim uniformama tamno plave odnosno crne boje.
Popeli su se negde na visinu gde mi nismo videli njih, a oni jesu nas i ostalo gradjanstvo.
Gore, na spratu nam je objašnjen protokol, pa smo pili kafu i još malo se družili.
Ja sam sa nekoliko prijatelja uglavnom razgovarao o tome kako su deca porasla, a mi omatorili, a pomalo i o porezima na autorske ugovore.
Pričali smo i o mašinama za veš, kompjuterima i o lovu na divlje svinje i srndaće u Gornjem Dragačevu.
Prošao je i čika policajac sa lepim žutim labradorom (miiiiica moja - labrador, ne policajac) koji je mahao repom i hteo da se igra u pauzi traženja bombi, i ja sam hteo da se igram sa njim, ali ga je onaj neljubazni čovek odveo jer posao je posao i nije on tu došao (labrador) da zazjava sa novinarima nego da traži bombe.
Uzgred, ne traže kerovi bombu kao takvu (niti drogu) nego LOPTICU. Labradori naime obožavaju igračke, a treneri onda tokom obuke asociraju miris stvari koja se traži sa dobijanjem nagrade - loptice. To je valjda nešto poput Pavlovljevog uslovljavanja.
I dok smo tako čekali, jedan (kolega) je došao da nam postavi neko užasno važno političko pitanje pa smo ga pogledali sa dubokim nerazumevanjem.
Onda je došla ključna osoba pa smo na poziv i upozorenje iste sišli na glavni ulaz gde smo gledali kako se postrojava garda, pa smo debatovali da li je gardistima vrućina u onim plavim uniformama.
Preko puta, na otprilike 15o metara daljine je u crnom, parnom odelu promakao guverner banke jer mu nadležni Milojica nije dao da prodje onom stranom na kojoj smo bili mi ili tako nekako.
I da znate da bih voleo da se guverner naljuti zbog ovoga i da im taki uzme sve pare.
I nije bilo saobraćaja, što sam ja smatrao osvežavajućim jer je saobraćaj jedna nezgodna stvar koja zagadjuje vazduh i povremeno razbija automobile.
Čuli smo sirene, pala je komanda MIR-NO (a pre nje NOŽ-NAAAAAA-ORUŽJE), pravilno sa razdelima.
Predsednik svih gradjana je za to vreme stajao podalje, jednom nogom ovlaš oslonjen na fontanu (koja je radila otprilike trećinom kapaciteta i delovala veoma osvežavajuće na onoj vrućini), dok su se vizavi gardista, malo ležernije od istih, postrojili vodeći ljudi države koji vode računa o njojzinim spoljnim poslovima i odbrani.
Nama je bilo vrućina, a jedna žena je zapitkivala da li je ona vojska četa ili bataljon, ja sam prebrojao četiri voda od po 30 vojnika + komandire odeljenja & vodova i vodjen JNA logikom da se četa sastoji od 120 i nešto ljudi, rekao da je četa i pogrešio jer se radilo o počasnom bataljonu garde koji nije bataljon ali ga tako zovu (dok sam ja 1984/85 služio 15 meseci socijalističkoj zajednici radnih naroda & narodnosti, moto-mehanizovani bataljon je imao tri čete pešadije, četu veze, minobacačku bateriju i pozadinsku četu i bilo nas je nekako više).
Proleteo je FUUUUUDDDDDDDDRDRDRDRDRDRDRD jedan plavo-beli helikopter tipa Gazela. U medjuvremenu su oni kerovi bili na povocima i sa vodičima, a konje su pojahali.
Prvo je došlo nekoliko minibuseva iz koji su bez duše istrčale inostrane kolege koje putuju sa potpredsednikom, pa su njih skrdili sa nama, pa je onda došla jedna grdno velika limuzina iz koje je izašao potpredsednik u dobro krojenom odelu.
Isti je praćen ozbiljnim ljudima koji su stalno nešto pričali sebi u rukav, prišao predsedniku svih gradjana (takodje u dobro krojenom odelu), oko koga su takodje bili neki momci koji su isto pričali sebi u rukav, pa su se ljubazno pozdravili, a onda je orkestar garde intonirao, pa je neki fini čovek naoružan sabljom (proizvodnja IMPA Zemun) i u sjajnim jahaćim čizmama domarširao i vikao na njih, pa su oni klimnuli glavama i prošetali se po tepihu pored onih gardista.
Potpredsednik se još rukovao sa vodećim ljudima države koji vode računa o njojzinim spoljnim poslovima i odbrani i još nekim finim svetom.
Predje rukovanja ih je predsednik predstavio potpredsedniku.
Kad su oni otišli unutra, pustili su i nas, pa smo još malo pričali o deci koja su porasla, malčice i o onome što bi trebalo da pošaljemo kao užasno pametne priče sa dogadjaja.
Nešto smo malo i diktirali svojima koji su sedeli u redakcijama i pili kafu (mi smo popili jednu turu pre potpredsednika, nadali smo se drugoj, ali džaba). Neki su se javljali uživo u programe radija & televizija da bi gradjanstvo znalo šta se do tada dešavalo jer je sve to bilo užasno važno.
Nakon što smo upozoreni da je vreme, otišli smo u treću sobu gde je bilo grdno mnogo zastava, kamera, foto aparata, rukovalaca istima i dve govornice i nekako smo se uozbiljili.
U neka doba izadjoše njih dvojica pa su tim povodomm poručili istakli, naglasili i podvukli, a mi smo pisali i snimali na polzu i naukovanije narodu Serbskomu i inim narodima.
Potom su se njih dvojica potapšali po plećima i otišli, a onda i oni što su došli sa potpredsednikom.
Onda smo otišli i mi i ja sam bio srećan jer je saobraćaj pušten pa smo se firminim automobilom odvezli do redakcije gde sam napisavši deo priče sa odnosnog dogadjaja ispunio radne zadatke i poslove za radnu organizaciju, te zaradio deo ličnog dohotka za ovaj mesec.
Potpredsednik je potom bio dole u gradu da se vidi sa još nekim svetom, pa se vratio u hotel, odakle je otišao ponovo u grad i dok ovo pišem on večera sa slavnim ljudima. Onda ide na spavanje u hotel.
Eto.
