Ako je to sve, onda blago nama

 
           Projekat Antologija srpske književnosti zamišljen je kao online biblioteka u kojoj bi bila predstavljena kapitalna dela srpske književnosti. Na taj bi način (ponavljam: kapitalna) dela srpske književnosti bila dostupna domaćim čitaocima, ali istovremeno i onima u inostranstvu. Pored ovoga, na prezentaciji ovog projekta stoji i da postavljanje ovih (još jednom: kapitalnih) dela srpske književnosti, služi i podizanju opšte i digitalne pismenosti, ma šta ova potonja uopšte bila. Kako je ideja za ovaj projekat došla sa Učiteljskog fakulteta, pretpostavljam da imaju na umu i da bi srednjoškolci mogli da čitaju ovu antologiju. O da, već vidim horde klinaca kako gase World of Warcraft i jure u potpunoj ekstazi da presnime Jakšićevu Jelisavetu ili pak pripovetke Milovana Glišića. Da je nedostupnost dela uzrok tome što su mladi nenačitani i mahom nepismeni, mogli bismo reći da tu problema i nema.
           Posebno je naglašeno u nekoliko novinskih članaka, a i na samoj prezentaciji Antologije, da su sva prezentovana (kapitalna!) dela srpske književnosti napisana upravo na srpskom jeziku, a ne na nekom drugom. Sasvim razumna opaska, ako imamo u vidu da je velik deo korupsa srpske književnosti napisan na katalonskom, japanskom i rumunskom. Zapravo se sa ovim možda i ne treba sprdati. Možda se iz ovakvih naizgled nebuloza nazire i definicija te tzv. srpske književnosti - to nije književnost pisana na srpskom jeziku, već književnost koju pišu Srbi.
          U antologiji ima izuzetnih dela, od poezije Laze Kostića, preko Nušića i Njegoša, zaključno sa Popom. Ali, uopšte uzev, ono što je prezentovano nema veze sa kapitalnim delima srpske književnosti, već sa delima srpske književnosti koja nisu zaštićena autorskim pravima. Svaki zabludeli stranac - student srpskog jezika (ako takvih još i ima) bi se dobro morao zapitati šta su to srpski pisci u XX veku radili, ako su im vrhunski dometi Dorćol Svetlane Velmar - Janković i Dorotej Dobrila Nenadića. Mogla je i Isidora Bjelica dopustiti da se bez nadoknade objavi jedan od njenih dvestotinak romana, pa da upotpunimo sliku o savremenoj srpskoj književnosti kao opusu potpuno lišenom talenta.
           Ko fali, koga ovde nema, ko to nije klasik i ko ne zaslužuje da se nađe među autorima kapitalnih dela srpske književnosti? Danilo Kiš, Borislav Pekić, Filip David, Mirko Kovač, Isidora Sekulić, David Albahari, Goran Petrović, Aleksandar Tišma, Milorad Pavić, Miodrag Pavlović, Biljana Srbljanović, Mika Antić, Ana Ristović, Radoslav Petković, Stanislav Vinaver, Vladan Desnica, Rade Drainac, Srđan Valjarević, Julka Hlapec - Đorđević, Anica Savić Rebac, Dragoslav Mihailović, Slobodan Selenić, Meša Selimović, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, itd.
           A ko je prisutan, ko su ti klasici i pisci kapitalnih dela srpske književnosti? Blago srpskoj književnosti sa kapitalnim delom Večiti mladoženja i blago srpskoj književnosti sa takvim talentom poput Jakova Ignjatovića. Naprosto, čoveku dođe da plače kad uporedi ovaj klasik srpskog realizma sa bilo čim što je dao evropski realizam. Uključen je i naš domaći Mile Budak u vidu istaknutog četnika Dragiše Vasića, koji je naprasno postao klasik u ovom opštem društvenom trendu rehabilitacije četničkog pokreta. Tu su još i Koreni, jedino iole čitljivo delo oca Ćosića (kao što znamo, ta je knjiga oca Dobrice toliko dobra da je „pobedila" onomad Andrićevu majušnu Prokletu avliju u užem izboru za NIN-ovu nagradu). Tu je, zatim, Ljubomir Simović, zastupljen sa više dela od Pope, Miljkovića, Laze Kostića i Đure Jakšića zajedno. No to je i logično, s obzirom na to da je Ljubomir Simović, redovni član ANUS-a (za neupućene: SANU), odveć poznat kao pesnik veći i od Lalića i od Pope i od T. S. Eliota zajedno. Malo kome nije poznato da se Putujuće pozorište Šopalović prevodi i proučava širom Evrope i sveta, rame uz rame sa Hamletom. Tu je i Skerlićeva Istorija srpske književnosti, odličan izbor jer kanda kritika nije daleko od Skerlića odmakla, a imajući u vidu šta su autori antologije izabrali od dela napisanih posle njega - i nema bog zna šta da se doda.
          Da se razumemo, ja volim antologije. Obožavam ih, štaviše, jer dobra antologija pruža odličan uvid u sveukupno stvaralaštvo jednog naroda ili književnog pravca, itd. Ali napraviti antologiju nije ni najmanje lako, a kad se busaš u prsa rečima poput „kapitalno", „najbolje", „klasik", onda su očekivanja, prirodno, visoka. Još su veća očekivanja kada na jedno mestu pretenduješ da sakupiš vrhunska dela jedne književnosti koja i nije tako mala, kakvom se može učiniti na prvi pogled. Obradovao sam se kada sam čuo da će biti realizovan ovaj projekat, prvenstveno zato što mislim da bi ovakva jedna biblioteka mogla biti odlično polazište za ozbiljnije promovisanje srpske kulture u inostranstvu, a sama dostupnost dela mogla bi biti dobar poticaj stranim slavistima da malo više pažnje obrate na neke sadržaje koji im možda ranije nisu bili dostupni. Ali je moja radost kratko trajala - sve dok nisam video spisak uvrštenih autora.
           Dovoljno je samo ovlaš pogledati listu da se vidi da je u pitanju na brzinu skupljen besplatni književni talog i po koji istinski klasik oslobođen plaćanja autorskih prava, poput Laze Kostića, koji se verovatno okreće u grobu zbog društva u kom se nalazi. Problem se jednako nalazi i u onim autorima koji su ispušteni, slučajno ili namerno, koliko i u onim koji su uvršteni, koliko i u veoma ambicioznim namerama idejnih tvoraca ovog projekta. Sve u svemu, korist od ovoga imaćemo mi, obični čitaoci, koji smo već zaljubljeni u književnost. Teško da će ova konfuzna kolekcija privući nekog novog čitaoca, i teško da će od nje imati koristi oni koji se književnošću bave ozbiljno. Naći ćete možda neku knjižicu koju u knjižari nećete naći, ali to je sve. I to je premalo.
          U engleskoj verziji, sastavljači ovog pregleda sve samih vrhunskih dela, kažu sledeće: Serbian literature is the core of Serbian culture and the treasure-keeper of linguistic, cultural and civilization memory of the Serbian nation. (Života mi, tako piše!) Meni ostaje da se zapitam: zaista, da li je ovaj nesrećni odabir jezgro, kulturno i civilizacijsko, srpske nacije? Jer jadna je nacija kojoj su Večiti mladoženja i Bakonja Fra-Brne najveći doprinos svetskoj kulturnoj baštini. Jadna, zaista jadna.