,,Stare lampe/ nove lampe,,

Režis Debre spominje u svom tekstu ,, Uvod u mediologiju’’  nešto poput ovog, parafraziraću: ljudi krče šume, i zelene površine da bi zidali zgrade, parking, grad, a onda opet grade parkove, sredine koje kao liče na prirodne,  ne bi li u istima džogirali i udisali svež vazduh.

Zapravo sve novo što stvaramo je modernizovana, inovativnija verzija onoga što je već stvoreno.

A ljubav? Da li je i ljubav to? I džogiramo li u njoj izmđu onog starog i novog?

Sa mnogo entuzijazma, zaljubljenosti, ideje, poleta ulazimo u nove veze, da bi i njih u jednom trenu polupali, ,,krčili’’ sve što nam smeta. Da bi dobili prostor. Prostor za nas i ono što smo mi. I posle tako ,,raskrčeni’’ ponovo krećemo... Želimo da se zaljubimo, opet jebeno želimo da džogiramo. No... da li je i ta potreba za nečim/nekim novim u našem životu, zapravo malo promenjana potreba za starim?

Marko i Maja su zajedno oko godinu dana. Marko je pre Maje bio sa Jelenom. Jelena je fanatik za filmove. U neku ruku, to joj je i profesija, gleda neki film po 237232 puta. Marko, koji više voli da čita, u svojoj vezi sa Jelenom, kako su godine odmicale naučio se. Sreda- bioskop-film. Sada, Marko i Maja, stalni su gosti bioskopa, mada svakog četvrtka, jer sreda im je prebukirana. Ne, ne želim da razvijam teorije da Marko pati za Jelenom pa voda gusku Maju, ne bi li napakostio prvoj... Sve je to završena priča. ON JE JEDNOSTAVNO TAKO NAUČIO. On je naučio da uz vezu ide i bioskop svake nedelje. A ovo je jedan banalan primer... Kao uvertira za ono što želim da Vas pitam...

Da li su onda naše nove veze, sve ono staro naučeno, samo sa drugim ljudima? I da li je predznanje u ovom kontekstu kec u rukavu ili... nešto što odmaže? Da li nas u tom slučaju analogija može skupo koštati? Ana je ozbiljne veze imala samo sa ekonomistima. Da li će ona, kada sretne nekog ekonomistu koji joj uputi osmeh, odmah na njega gledati kao na potencijalnog ili će pobeći glavom bez obzira?

Neko nepisano pravilo je, da kada puknu veze u kojima smo dali sebe i voleli, sećamo se samo lepih stvari (posle određenog vremena, naravno). Da li nam onda ta sećanja, tj. amnezija lošeg pomaže u džogiranju? Da li kada opletemo po bivšima naših sadašnjih opletemo po nama samima? Da li smo mi sadašnji, ogledalo samo sa drugim ramom, bivših?

I dok je na ovom pregrejanom lap topu 02:16, i dok mi se gomila gradivo za ispit a dani troše, ja se pitam... Da li je lepota ljubavi u starim kočijama... ili u svemirskom brodu.

U kočijama sam doživela traume zbog ludog kočijaša. A svemirski brod nikada nisam videla, niti ušla u njega.... Želim, i privlači me to... sve to... svetla i prostori u kojima se on kreće...

Samo me malo brine, da se jednog dana ne probudim u tom svemirskom brodu i shvatim da su zapravo to kočije kojima upravlja onaj pijani kočijaš iz Beča. Umrla bih. Fobija mi ne gine, to je bar sigurno.