Probudi se!

Poput zabludelih ovčica pratimo jedne, druge, treće, pete (kud se dede ono četvrte) u crnu rupu bez dna. I tako godinama "varao si meee...". I sve je isto, samo Njega nema,  al' ima drugih, kol'ko ti duša (ne)ište.

Narod smo, stvarno, pi. "Sami sebe zaplićemo" bez da se rasplićemo. Dokle tako?

Šta još treba da se desi, pa da prosečni stanovnik ovog parčeta kugle zemaljske ustane i kaže "dosta!"; hoće li se to desiti i kad(ne ako), hoće li ga čuti ko?

Mnogo gutamo, mnogo trpamo, kao da smo halapljivi i alavi; žvalavi od muke, jada, čemera.

Nije kasno. Nikad nije kasno, sve dok si živ. I ti i ja i svi oko nas. Pa polako (figurativno, nema ovde više polako).

Jedinka ne može sama, suviše je mala, ugušiće je crne rupe, tmina, mrak. Probudi se!