PONTIJAK

Emherst je prema Indijancima pokazivao arogantnu netrpeljivost. Smatrao ih je inferiornim '' bednicima '' kojima uz podršku britanskog oružja najbolje upravljaju strogi i disciplinovani indijanski

zastupnici. Nije imao razumevanja za istorijsko nasleđe domorodaca i njihovu tradiciju kao ni strpljenja za ideje i potrebe Indijanaca. Smatrao je da te '' divljake treba držati u pokornosti kakva im dolikuje '' pa se tako 1763.godine iznenada našao upleten u katastrofalni opšti rat sa konfederacijom moćnih plemena predvođenih sposobnim i odlučnim indijanskim vođom koji je odbio da bude držan u '' pokornosti koja mu dolikuje '' i koji je zamalo dokazao da je jači od njega.

Emherstov protivnik bio je istetovirani i bojama namazani poglavica Otava Indijanaca po imenu Pontijak, sa reke Detroit, između jezera Iri i Hjurona. Pontijak se pred belcima pojavio iznenada - postavši od potpuno nepoznate ličnosti slavan. Rođen je oko 1720.godine, verovatno u jednom selu Otava Indijanaca na severnoj strani reke Detroit. Veruje se da je jedan od njegovih roditelja, mada nije sigurno koji, bio iz plemena Otava, a drugi iz plemena Majami ili Čipeva. Nikada nije otkriveno šta njegovo ime na indijanskom znači i kako je dospeo do tako istaknutog položaja u svom narodu, ali je jasno da je 1763. godine pored ugleda u svom plemenu uživao i ogromni ugled među poglavicama i ratnicima mnogih drugih plemena.

Pontijak je u izvesnom pogledu odgovarao liku divljaka koga se Emherst gnušao. Svoje rano doba proveo je kao vatreni sledbenik Francuza i u očajničkoj borbi između dve evropske sile u Severnoj Americi; učestvovao je u stalnim borbama tokom Francusko-indijanskog rata u napadima na Britance u gornjim delovima države Njujork i borio se protiv pro-engleskih plemena. Ni Francuzi ni Britanci nisu od svojih indijanskih saveznika očekivali da se pridržavaju finesa civilizovanog sukoba; i jedni i drugi su zatvarali oči pred svirepostima četa svojih pomagača ne trudeći se da ih obuzdaju. Iz imperijalističkog rata belaca Pontijak je izašao onakav kakav je u njega i ušao, kao ratnik iz šuma koji pije krv i jede srca smelih neprijatelja da bi stekao njihovu hrabrost i kao čovek sposoban za svaku strategiju i lukavstvo samo da bi postigao svoj cilj.

Smelost i pronicljivost bili su samo deo snažne ličnosti ovog poglavice Otava. Indijanci su znali da uživaju u veštini govorništva i bili su u stanju da satima sede slušajući nadarenog govornika čiji su dramatični osećaj za izlaganje i vešto korišćenje mašte podsticali njihov duh. Među Indijancima je bilo malo onih čija se veština govorništva mogla meriti sa Pontijakovom. Pored toga, on je bio rođeni politički vođa koji se mogao visoko istaći među belcima da je bio rođen u civilizovanom društvu. Njegov savremeni biograf Hauard H. Pekam ističe da su ga neki belci kojima se ukazala prilika da ga sretnu smatrali ''  ponosnim, osvetoljubivim, ratobornim i lako uvredljivim '', dok su ga drugi videli kao '' apsolutnog i nepopustljivog '', sa '' zapovedničkim i arogantnim '' držanjem. Visok, snažne građe, sa ukrasima u ušima, ukrasnim kamenom u nosu i srebrnim narukvicama bio je istaknuti vojni vođa.

Pontijakov iznenadni i žestoki rat protiv Engleza u kome je osvojeno osam od dvanaest britanskih tvrđava u zemlji Indijanaca a prisilno napuštena deveta - dok su još dve tvrđave preživele dugu opsadu - bio je neumitni rezultat Emherstove kratkovide politike prema Indijancima.

Beli doseljenici su Otave prvi put sreli u osvit 17.veka i našli ih naoružane lukovima, strelama i ratnim toljagama. Bili su, osim ogrtača od krzna, skoro goli, namazani jakim bojama i tetovirani, sa probušenim nosom i nakitom u ušima. Imali su veliki broj sela, svako je imalo svog poglavicu, a većina muškaraca bili su neumorne lutalice, naviknuti da prevaljuju na stotine milja pešice ili kanuom radi trgovanja ili ratovanja. Mada su sadili kukuruz i lovili divljač i ribu, drugim plemenima bili su poznati po međuplemenskoj trgovini i trampi. Oni bi kupovali kukuruzno brašno, krzna, kože, duvan, korenje i lekovito bilje od jednog plemena i razmenjivali zatim robu sa drugim plemenima, a njihovo ime Otava, na algonkinskom jeziku znači '' trgovati ''.

Tokom francusko - britanskog sukoba u Severnoj Americi Otave su ostale pouzdani saveznici komandanta i snaga svog '' oca, kralja Francuske tako da je njegova iznenadna kapitulacija pred Englezima, omrznutim neprijateljima Indijanaca, došla za domoroce kao strašan šok. Oni su se u potpunosti opredelili za njegovu stranu i neki od njih odbijali su da poveruju da je on izgubio moć i da će se povući i ostaviti ih na milost i nemilost njihovih neprijatelja.

U novembru 1760.godine Britanci su nad tvrđavom Detroit podigli svoju zastavu. Među posmatračima Indijancima bila je i grupa zastrašenih Otava, Hjurona i Potavatomija, a možda je među njima bio i Pontijak. Nekoliko godina kasnije, kada je Pontijak postao poznata ličnost, major Rodžers koji je koji je doplovio da podigne tu zastavu napisao je dramatični prikaz susreta koji je u to vreme imao sa Pontijakom. On je '' kralj ili car '' domorodaca u Detroitu, izveštava Rodžers, i dodaje da on ima '' veće carstvo i veći autoritet od bilo kog indijanskog poglavice koji se pojavio na ovom kontinentu od kada smo ga upoznali. On se drži dostojanstveno i prinčevski i njegovi podanici ga visoko cene i poštuju. '' . U sličnom tonu opisao je kako je upoznao Pontijaka sa svojom misijom a domorodac mu je odgovorio da će na putu po kome Englez ide stajati sve do jutra. A to je prema Rodžersu, bilo '' isto kao da je rekao da ne smem da idem bez njegovog dopuštenja.'' Indijanci su teško shvatali da je francuski kralj preneo pravo posedovanja teritorije na Britance.

Emherst je dobio savete da sa Otavama postupa pošteno i liberalno kako bio osigurao njihovu lojalnost. Emherst nije hteo ni da čuje nego se čak i naljutio na sugestije svojih zastupnika. Rekao je '' Što se tiče kupovine dobrog ponašanja bilo od Indijanaca ili ma koga drugoga - za to nemam razumevanja. Ako se ljudi bilo koje rase ponašaju loše, oni moraju da budu kažnjeni, a ne podmićeni. ''Njegova politika , preneta na granicu kao naređenje, osetila se konačno i u ispostavama u divljini. Komandanti su prestali sa tradicionalnom francuskom praksom distribucije municije za lov, namirnica i ostalih malih poklona kao izraza naklonosti prema Indijancima koji bi svratili u tvrđave.Ove promene zbunile su Indijance. Godinama, kada bi im ponestalo baruta i olova potrebnih za lov, dobijali bi ih u francuskim utvrđenjima, a u vreme gladi, kada nije bilo divljači, francuski komandanti davali su im namirnice za potrebe njihovih porodica. Sada im je to bilo uskraćeno tako da je ova nenadana nova politika donela mnogim selima teškoće i nevolje.

Tokom 1762.godine uslovi su se stalno pogoršavali a Pontijak je dobijao sve više sledbenika. Atmosfera se počela uzburkavati a Pontijak je uporno radio na raspirivanju antibritanskih osećanja među domorocima. Svojom prodornom inteligencijom i izazovnim apelima uticao je na veliki broj saplemenika koji su oduševljeno reagovali i sa uzbuđenjem prenosili njegove poruke od sela do sela.

U plemenu Delavera čak se pojavio i '' prorok '' koji je propovedao da je Indijance njihova zavisnost od dobara kojima trguju beli ljudi dovela pod vlast belaca i uništila njihovu snagu i samopouzdanje. Govorio je da ako se odreknu pušaka i fabričkih proizvoda Evropljana ponovo će steći izgubljenu snagu. Bio je to krik za slobodom koji se već čuo i kod drugih plemena. I Pontijak je saznao za poruke proroka što je pojačalo njegovu želju da udari na Engleze. Sazvao je veliki savet tri indijanska sela sa reke detroit. Više od 400 poglavica i ratnika Otava, Hjurona i Potavatomija sastalo se na tajnom mestu dok je sastanak saveta otvorio Pontijak govorom nabijenim emocijama u kome je prvo nabrojao sve nepravde i zla koje su Indijanci pretrpeli od kada su Britanci preuzeli vlast nad zemljom  i onda uzburkao emocije slušalaca podsećajući ih na slavne pobede nad Englezima koje su postigli prethodnih godina.

Toliko.

U sledećem tekstu biće više reči o Pontijakovom ratu u divljini.