Biljka koja je iz raja izašla

           Lophophora williamsi je jedan potpuno pitom kaktus, simpatičan, mali, bez bodlji, lenj -cveta tek kada dostigne veličinu ping-pong loptice, za šta je ponekad potrebno i tridesetak godina. Ako već gajite ovaj kaktus u saksiji, on će rasti znatno brže, počeće da cveta i proizvodi seme za tri do šest godina. Zbog osetljivosti i sporog rasta, sakupljači kaktusa najčešće iznova i iznova kupuju nove biljke, zamenjujući na taj način one koje su stradale, što je dovelo do toga da su predeli severnog Meksika i južnog Teksasa danas jedina mesta gde ovaj kaktus još raste, a i tamo ga takoreći jedva ima.
           Hemijskom analizom ove biljke, utvrđeno je da je bogata alkaloidima, među njima lofoforinom, tiraminom, pelotinom, o-metillanalodininom i izvesnim feniletilaminom koji je poznatiji mnogo kao - meskalin. Meksalin je jedan od mojih omiljenih molekula, ne zato što je nešto osobito elegantan ili lep, već zato što je je izuzetno mnogo uticao na umetnost dvadesetog veka, dok je u isto vreme društveni odnos prema ovom plemenitom alkaloidu ostao veoma neprijateljski.
           Još od dolaska Evropljana u Novi svet, dizala se, da tako kažem, fama oko meksalina, tj. pejotija (ili kako to biolozi kažu na njihovom fensi latinskom - Lophophora williamsi). Španci su ovaj kaktus smatrali đavolskom igračkom i ulagali su ogromne napore da se običaji, u kojima se on upotrebljava, iskorene. Poznato je da su neki sveštenici išli čak toliko daleko da nisu dozvoljavali ni preobraćaj u hrišćanstvo, ako je potencijalni konvertit u životu makar i jednom probao pejoti. Jedan sveštenik je imao dva uslova koja odlično ilustruju koliko je satanizovan pejoti - da potencijalni novi hrišćanin nikada nije jeo ljudsko mesto, i da ne koristi pejoti. Evo kako otac Nidolas de Leon proverava potencijalne nove hrišćane (ovo ostavljam namerno na engleskom, veoma lepo zvuči): Art thou a soothsayer? Dost thou foretell events by reading omens, interpreting dreams or by tracing circles and figures on water? Dost thou garnish with flower garlands the places where idols are kept? Dost thou suck to blood of others? Dost thou wander about at night, calling upon demons to help thee? Hast thou drunk Peyote or given it to others to drink, in order to discover secrets or to discover where stolen or lost articles were?
           Na svu sreću, svi ti pokušaji bili su bez uspeha, jer Indijanci nisu bili radi da se odreknu svog starog i dragog običaja. Meksalin je tako postao prvi halucinogen koji su Evropljani otkrili, ali daleko od toga da je i poslednji. Hemijski je prečišćen i izolovan mnogo vekova nakon što je uveden u upotrebu; učinio je to nemački hemičar Artur Hefter, krajem devetnaestog veka.
           Američki Indijanci su se sa pejotijem igrali mnogo pre nego što su Evropljani došli u Novi svet. Ranije procene su bile da je pejoti bio u upotrebi već dve hiljade godina, u trenutku kada su osvajači pristali na američko tlo. Danski etnolog, Karl Lumholc, veruje da je kult pejotija još stariji. Skorašnja arheološka istraživanja u nekim pećinama po teksaškim zabitima, otkrili su uzorke pejotija sa nečim što nalikuje kakvom ceremonijalnom istrumentariju, a čija se starost procenjuje na preko tri hiljade godina.
           Prvi evropski zapisi o pejotiju datiraju iz XVI veka, od izvesnog Bernardina, Španca koji je gotovo ceo svoj život proveo sa Indijancima. On piše: Postoji na svetu još jedna biljka slična opunciji. Zove se pejotl. Bela je. Nalazi se na severu zemlje. Oni koji je piju ili pojedu dobijaju vizije, bilo strašne ili smešne. On dalje opisuje da vizije ne traju duže od dva ili tri dana, i kaže da se Indijanci veoma često hrane ovim kaktusom, jer im on daje snagu da se bore, a da ne osećaji ni strah, ni glad, ni žeđ. Kako su Indijanci saznali za osobine Pejotija, nije sasvim jasno. S obzirom na to da je kaktus u to vreme bujao u više različitih krajeva kontinenta, kao i to da su različiti kaktusi korišćeni u ishrani, meni se čini da je sasvim razumno prepostaviti da je više plemena nezavisno otkrilo sve božanstvene osobine ove biljčice.
           Prvi detaljan opis kaktusa dolazi pravo sa španskog dvora, iz pera ličnog lekara kralja Filipa II, Franciska Hernandeza. Od njega saznajemo da se kaktus koristi u religijskim ritualima, ali i u medicini; otkriva i poreklo reči „pejotl" - iz astečkog jezika navatl. Pored pejotija, u religioznim ritualima najvažnije uloge imali su ples i muzika. Kombinacija halucinacija, ritmova i pokreta. Potpuna stimulacija čula. Kada neko kaže reč „bahanalija", meni otprilike ovako nešto padne na pamet. Gomila ljudi koja peva, vrišti, ciči, valja se, igra, smeje se, satima i satima i satima. Nakon što bi došlo jutro, oni koji su još imali snage, stajali su, a većina bi ležala po zemlji, oko logorske vatre, oznojani i smrdljivi, iscrpljeni.
           Kako su ti rituali zaista izgledali, sve do šezdesetih godina dvadesetog veka, antropolozi su mogli samo da nagađaju - nikome od njih, naime, nije bilo dozvoljeno da proučavaju ili učestvuju u ritualima. Ono što su znali, bilo je bezmalo na nivou tračeva: prepričavanja, glasina i pretpostavki.
          Danas znamo da to izgleda ortpilike ovako. Prvi deo je potraga za kaktusom. Kao što sam već rekao, ovi su kaktusi veoma mali i ne rastu u velikim skupinama, te je potraga zaista prava avantura. Indijanci bi se opremili hranom, pićem i duvanom - ništa bez duvana - i putovali često i po nekoliko stotina milja, peške. Danas su ova putovanja kratka i lišena svake prave avantura: automobili su upropastili stvar.
           Svako od učesnika javno mora prepičati svaki svoj seksualni susret, bez izuzetaka, ali tako da se ispovest liši svakog skandala i intrige: priča se staloženo, mirno, bez reakcije ostalih učesnika, bez osećanja stida, ljubomore ili agresije. Za svaki prekršaj, šaman uveže po jedan čvor. Na kraju rituala, ovajčvor će biti spaljen, a za njim će izgoreti i svi gresi. Ovaj deo rituala bismo mogli nazvati „pročišćavanjem", jer se njegova suština sastoji u tome da se daljem ritualu pristupi čiste savesti, mirne duše.
           Na obroncima planine Virikuta, učesnici se ritualno peru i mole bogove za kišu i plodnu zemlju. Kapije onostranog se otvaraju dok šaman peva i dok se pejoti lagano konzumira. If the doors of perception were cleansed every thing would appear to man as it is, infinite. For man has closed himself up, till he sees all things through narrow chinks of his cavern. (Blejk)
           Španski dvorski lekar se pozabavio i drugim upotrebama pejotija, pre svega medicinskom. Indijanci su ga koristili za veoma širok spektar bolesti, od zubobolje, pa sve do kožnih, reumatskih i kardiovaskularnih bolesti. Čak i za lečenje neurastenije i astme. Od pejotija je spravljan pejokaktin, kristalna supstanca sa antibiotskim svojstvima. Danas znamo da ovako pripreljen pejoti deluje efikasno protiv raznih bakterija, možda najvažnije, protiv Staphylococcus aureusa-a.
            Pre nego što sam sa oduševljenjem prihvatio ideju konzumiranja ovog kaktusa, a u maniru svakog odgovornog štrebera i pobornika nauke, podrobno sam se informisao o raznim neželjenim efektima kratkotrajne i dugotrajne upotrebe, bez obzira na to što sam bio svestan da verovatno nikada neću imati priliku da probam pejoti (mada, nikad se ne zna!). Meskalin - aktivna supstanca - ne izaziva zavisnost i kratkotrajna upotreba nema nikakvih neželjenih efekata. Tačan mehanizam delovanja meskalina nije poznat, no kako se zna da deluje stimulacijom serotoninskih receptora, to objašnjava zašto je pri dugotrajnoj upotrebi potrebno postepeno povećavati doze - dolazi do zasićenja receptora i smanjenjem njihovog broja na površini ćelija. Pokazano je u jednoj studiji iz 2005. da hronična upotreba meskalina ima i neke povoljne efekte. Poređenjem rezultata RMHI skala (duga je to priča!) kod osoba koje su redovno konzumirale pejoti duže vremena i osoba koje ga nikada nisu konzumirale, utvrđeno je da su psihički zrelije, stabilnije i uravnoteženije one osobe koje redovno konzumiraju ovaj kaktus. Toliko o đavoljim rabotama.
           Za pejoti sam prvi put čuo u srednjoj školi, čitajući poeziju Alena Ginzberga. Neke od svojih najboljih pesama, napisao je pod dejstvom meskalina - a jedna od tih pesama se i zove baš tako, Meskalin.
           Za Ginzberga, pejoti je bio mnogo više od puke droge ili anksiolitika. Bila je to instant psihoterapija, instant dezinhibicija, prečica do one kreativne energije kojoj je mogao da pristupi znatno ređe u „treznom" stanju, koja je bila blokirana osećajem krivice, neurozama, depresijom, raznim drugim problemima. Životom, u krajnjoj liniji. Da je pejoti još kako pomogao da ostvari vezu sa onim što je nazivao drevnom nebeskom vezom, svedoči Ginzbergov opus magnum, poema Urlik. Ginzberg ju je napisao onda kada je i sam postao svestan da se nalazi na prekretnici. S jedne strane je bila „zvanična" poezija, njegovi rani radovi, njegov mentor Vilijam Karlos Vilijams, staza kojom se ide ka književnoj slavi, a sa druge je bilo društvance koje će kasnije nazivati bitnicima, sa te druge strane (osećao je to, ali nije mogao sigurno znati) krilo se i ono što je tražio - svoj autentični glas, svoju ličnu poeziju. Prvi deo Urlika nastao je sasvim spontano, prerađivanjem jedne dnevniče zabeleške, a furiozni drugi deo nastao je pod dejstvom pejotija. Taj drugi deo Urlika nije samo poezija, to je nešto najbliže prečišćenom besu što sam imao prilike da pročitam. Počinje ovako: Koja im je sfinga od cementa i aluminijuma razbila lobanje i pojela mozak i maštu? On viče, optužuje, proklinje, plače. On pljuje u facu svemu onome što smatra društvenom perverzijom. Pejoti je iz Ginzberga oslobodio glas čitave jedne generacije, preporodio je sasvim osrednjem pesnika i pretvorio ga u genija. Pisao je Ginzberg mnogo više bez pejotija, nego sa pejotijem. Ali da nije bilo te inicijalne kapisle, ne bi bilo ni njegovoj pesničkog opusa.
           Ken Kejsi je napisao Let iznad kukavičjeg gnezda dok je kao noćni čuvar radio u jednoj psihijatrijskoj bolnici. Dokon i radoznao, noćne smene je provodio eksperimentišući sa pejotijem. Tako se rodio čuveni lik poglavice Bromdena. Bitnici su voleli pejoti. Vilijam Barouz je napisao svoj autobiografski roman Kvir pod uticajem pejotija. U toj knjizi dvojica mladih muškaraca putuju kroz Amazon u potrazi za jageom, takođe jednom psihodeličnom supstancom. Ekranizovana verzija pripovetke Hanter S. Tomsona je dovoljno poznata, da o njoj ne treba mnogo govoriti. Aldos Haksli je napisao svoje najbolje delo pišući o meskalinu, na meksalinu.
          Tridesetih godina, Antonin Artoa odlazi u Meksiko u potrazi za drogama i Indijancima. Zvanično, to putovanje je bilo istraživačko, jer je Artoa u to vreme planirao pisanje Osvajanja Meksika. U stvarnosti, u Meksiko je bio pobegao od loših kritika i evropske kulture. Zatekao je, međutim, sličnu kulturu i slične kritike i u Novom svetu. Nemogavši da se uklopi u intelektualne krugove oko Fride Kalo i Dijega Rivere, Artoa se povlači u predgrađa Meksiko Sitija, gde eksperimentiše sa drogama. Putuje u poseti plemenima izolovanim u planinama Sijera Madre, gde se susreće sa pejotijem i učestvuje u pejoti-ritualima zajedno sa Indijancima. O ovome je detaljno pisao nešto kasnije.
          Priča o pejotiju završava se pričom o zakonima. Pejoti je, naime, ilegalan, osim ako slučajno niste Indijanac koji ga koristi u religiozne svrhe. Ako čitate ovo, šanse su da niste. Nikada nisam probao ovaj kaktus, i kako me je prolazio pubertet tako me je prolazila i želja da ga probam. Možda je radoznalost zamenio strah: bog sveti zna šta bi iz mene izletelo, ili kroz šta bih ja izleteo. Mada želja da iskusim sinesteziju ne jenjava. A možda je u pitanju kiselo grožđe: pošto već ne mogu da ga probam, ja tražim razloge zašto ne bih želeo da ga probam.
          Dugo godina sam skupljao kaktuse i uzgajao ih. Ljubitelj sukulenata u meni, eto, želi ovaj kaktus. Dopada mi se. Mali je, elegantan i težak za uzgajanje - pravi izazov. Obećavam, ako mi ga nabavite, neću ga pojesti.
          Makar dok ne procveta.