to biti isti or to ne biti isti

     Biti isti (ko i drugi) grđe je i od krađe i od prevare i od ko zna još čega. Od nemorala se čovek još i rehabilituje ali od neoriginalnosti - teško. Tako izgleda stvari stoje kada poslušam šta govore i kako misle ljudi oko mene.

     Ali kad pogledam u te iste ljude, nešto nemam utisak o silnoj originalnosti. Da li je ta originalnost tako teško osvojiva ili ljudi ne žele baš istinski da budu originalni?

     Neumorno se i dan danas izjavljuje po interivjuima: "Ne pratim modu, imam neki svoj stil". Niko živi izgleda danas ne prati modu. To je kanda neki novi taboo? Ja se pomalo trudim da pratim modu, ali ne ide to tako lako. I svako svoj stil. Pa dobro, neće valjda da ima moj stil.

     Nego, pitam se ja, koji je to poseban kvalitet - originalnost? I to se pitam za nas, obične ljude, svakodnevne, prolaznike, poznanike. Pitam se to za nas kao privatna lica a ne profesionalna. Pitam se gde srljaju? Teško je kroz život uvek biti makar standardno dobar, makar standardno korektan. Ja mislim da su to vrlo dobra postignuća. Hajde da počnemo svi od standardnog ko može, pa da vidimo...

     Nismo li svi mi sa jedne strane jedinstveni i svako od nas poseban? I to bez da se trudimo. I to svi bez izuzetka. I u tome smo isti. Ja se i dan danas pitam, da li sam više ista kao i svi ili sam više različita od svih drugih?

     Kad sam bila mala teško sam s uklapala u društvo. Zato sam poželela da budem ista kao i svi, da bih se uklopila. Kad sam to rekla mami, ona je zapenila, izgrdila me i ponizila. I do dan danas citira tu moju "glupu" želju kao nešto pogrdno. A ja i dan danas poželim nekad da budem sličnija drugima, da bismo se lepše razumeli, ja njih i oni mene.