Pre nego što je i sam postao veliki, slavni reditelj Džon Ford radio je kao asistent Luis Veber. Ko je bila Luis Veber?
Samo je jedna umetnica u Americi posvetila celu svoju karijeru istinskom filmu. Ta umetnica je bila Luis Veber, koja je bila prava reformatorka u filmskoj industriji.
Luis Veber rođena je 1881. godine u Pensilvaniji i bila je glumica, producentkinja i rediteljka prvog celovečernjeg igranog filma "Marchant of Venice" (1914).
Prvi i pravi društveni realista, Luis Veber odbijala je da radi filmove koji nisu imali moralnu poruku. Iako nije bila pripadnik nikakvih interesnih grupa, njeni filmovi su se uglavnom bavili problemima sa kojima se sretala žena tadašnjeg vremena.
Birala je najhrabrije teme svog vremena koje su i danas veoma aktuelne: abortus, kontracepcija, rasizam, smtrna kazna, prostitucija i promiskuitet. Ona je o svojim filmovima govorila kao o misionarskim.
Iako su drugi njene fiilmove videli kao "senzacionalističke", ona je htela da iskoristi novi medij da dopre do nove publike.
Zapanjuje širina njenih interesovanja i brzina kojim je menjala filmsku industriju. Njen iskreni opis stvarnog života, često snimane na pravim lokacijama, bile su "prst u oko" konzervativnoj sredini. Pratila ju je reputacija rediteljke koja može da digne gledaoce na noge i izazove burne reakcije, pa su njeni filmovi često zabranjivani, a projekcije je prekidala policija.
Naravno da je štampa vrlo pažljivo pratila šta se događa oko Luis Veber, što je još više pomoglo uspehu njenih filmova.
Od svog rođenja svirala je klavir. Pobegla je od kuće želeći da počne karijeru kao pevačica u Njujorku. Život u Njujorku u to doba uopšte nije bio lak, pa je morala da se snalazi na razne načine: propovedala je evanđelizam i pevala na ulicama Njujorka i Picburga.
Iskreno je želela da dopre do što šire publike i utiče na nju, pa je po nagovoru svog ujaka počela da se bavi glumom 1905. u pozorištu. Uskoro se udaje za menadžera kompanije i napušta scenu da bi se posvetila mužu i kući.
Vrlo brzo, već 1908., pridružuje se Gomonovoj filmskoj kompaniji. U glumi ona vidi odličan način da dopre do ljudi. Govorila je da napokon može da govori o onome što joj je na srcu.
Napisala je cenario za film "Hypocrites" (1908) u kome je i glumila, a film je režirao Herbert Blaše (muž slavne Alis Gi).
Film sa istim nazivom je sama režirala i glumila i glumila u njemu (1915), a koji se bavio socijalnim temama i moralnim lekcijama koje su bile veoma hrabre za tadašnje vreme: politička korupcija, crkva i svet biznisa. Gledaoci su bili šokirani, a kritičari oduševljeni i govorili su da ćemo "jako teško zaboraviti ime Luis Veber."
U njenom filmu "Where are my children?" ona se bori protivi abortusa, ali i za kontracepciju. Ovaj film i ako je bio zabranjen, sa publicitetom koji ga je pratio, zaradio je tri milona dolara.
Ubrzo su se nastali filmovi kao što su "Shoes" o zloupotrebi dece za teške fizičke poslove, "People vs. John Doe" o smrtnoj kazni, "Hop, the Devil's Brew" o alkoholizmu i narkomaniji, "The hand that rocks the cradle" posvećen je Margaret Sanger.
Na vrhuncu karijere, "Movin Picture Stories" proglašavaju je "najboljom rediteljkom".
Već 1916. godine postaje najplaćeniji reditelj za "Universal Studios", dobija neverovatnih 5.000 dolara nedeljno. U to vreme Univerzal studio je zapošljavao nekoliko rediteljki. Godine 1917. osniva sopstvenu produkcijsku kuću, Luis Veber prodakšn.
Luis Veber postaje prva i jedina žena koja je primljena kao stalni član Udruženja filmskih reditelja. Džon Ford (veliki filmski reditelj), radio je kao njen asistent pre nego što je i sam postao filmski reditelj.
Jedan od njenih najuspešnijih filmova je "The Blot" (1921) koji se bavi malom siromašnom, ali ponosnom porodicom, koja će radije umreti nego primiti milostinju.
Dvadesetih godina prošlog veka, sreća polako počinje da joj okreće leđa. Publika sve više traži zabavu i manje je interesuju osetljive i teške teme. Izgubila je svoju kompaniju, razvodi se od muža koji je postao alkoholičar i koji ju je maltretirao, i ona doživljava nervni slom.
Nekoliko godina kasnije se ponovo udaje za Hari Ganca, ali se razvodi od njega 1935. Njena poslednjai dva nema filma su "Sensation Seekers" i "The Angel of Broadway", oba iz 1927. koje je kritika žestoko napala.
Njen posledni film je "White heat" (1934) je priča rasizmu, ljubavi između različitih rasa na jednoj plantaži šećera. Ovaj film je jako loše prošao u bioskopima, da je kasnije mogla da radi samo kao ispomoć na scenarijima za Universal. Umrla je odbačena, zaboravljena i bez para u 58. godini.
Zbog njenog doprinosa filmskoj umetnosti, dobila je svoju zvezdu na Holivud bulevaru 6518.
Jedno malo obaveštenje
Povodom trogodišnjice pisanja na Blogu B92, rešio sam da do kraja maja ponovo objavim neke od svojih najdražih tekstova. Neke stvari nikad ne zastarevaju. Hvala svima na čitanju.
Srdjan Mitrović
