Вочдог из надгледаваног друштва (Лондон 2009)

vladimirmaricic09

Већ дуже времена се носим мишљу да напишем неку врсту црне хронике надгледаног друштва у којем живим, не само зато што ме привлачи тамна страна човека већ и зато да они који живе у мање надгледаним друштвима наслуте своју будућност. Ако би они још успели и да изврше субверзију и да скрену са правца којим се крећу, то би онда био пун згодитак.

Пре пар месеци у нашој миникаб бази у Квинстаун улици у Батерсију, у јеку неке шоферске дискусије са Талибом, Афтабом и Махфузом, два клинца из комшилука са моторцикл кацигама су затражила миникаб. Дали су пет фунти и кренули смо ка колима. Нисам ни обратио пажњу на кациге. Та два клица, не старија од 15-16 година, белац и мелез, су села на задње седиште и скинули кациге. Један је одмах потом искочио из кола и дохватио нешто испод суседног аутомобила. Са крајичком ока сам видео кад је бацио гомилу порно ДВД кутија и један чекић на седиште. Одмах сам схватио с ким имам посла и ставио се у приправност за сваку евентуалију. Већ је било касно да одбијем вожњу, направила би се фрка и последице би били непредвидиве. Нисмо ни изашли из улице кад је овај клинац опет отворио врата док су кола била у спором кретању јер је хтео да пређе на предње седиште. Разлог његовог преласка је што на мом старом Фолксваген Пасату задњи прозор није радио. Кад је прешао на предње седиште окренуо се мени и шеретски објавио да хоће да прдне. „Па отвори прозор и прдни,“ рекао сам и наставио да возим не губећи свој кул.

Његов колега са задњег седишта је одмах схватио да мора да покаже поштовање према миникаб возачу, јер ми им ипак пружамо услуге не питајући чиме се они баве – да ли продају дрогу или беже од полиције – и одмах је променио тему њиховог разговора.  Вожња се наставила низ северну страну Лавандиног брда, кроз Шафтсбери насеље, типично радничко насеље с краја 19. века. саграђено од црвених цигала. Дечаци који су сада били еуфорични, вероватно због успешне крађе, су почели да бацају празне порнографске ДВД кутије на Сабин улицу. Ћутао сам и мирно возио до њихове куће. Изашли су и захвалили на уобичајан начин: Тхенкс бос!

Искористио сам овај лични доживљај да бих се надовезао на причу Ање Хајндмарч – познате дизајнерке женских ташни. Њене радње у Слоан и Њу Бонд улицама су обијане већ шест пута у последњих неколико година. У поређену са Београдом то је као да пљачкају радње на Теразијама или у Кнез Михаиловој, у поређењу са Римом то је Виа Венето, у Њу Јорку то је Пета авенија. Гангстери на моторима, наоружани великим чекићима или маљима, су полупали стакла радње и узели онолико женских ташни колико су могли да понесу. (Мог пријатеља палеолингвисту ће занимати да се ова алатка коју ми зовемо лаички ЧЕКИЋ, у ствари зове на енглеском SLEDGEHAMMER што је бродарска реч за MAUL тј. на српском МАЉ. Он би сад наравно додао „хоћете ли ми рећи да су нам Енглези дали МАЉ, и да ми Словени нисмо имали своје МАЉЕВЕ!?)

 На полицијским снимцима горепоменуте крађе светске ташнерке се види да су гангстери били веома млади. Полиција мисли да ови клинци раде за друге криминалце који онда препродају ове ташне. Претпрошле године, шетајући Венецијом, имали смо шансу да купимо одличне Луис Вутон путне ташне које су нудили за мале паре сналажљиви и гипки Африканци са великим белим осмехом,. Не би ме чудило ако се ове године ташне Ање Хајндмарч нађу на млетачким сокацима и мостовима.

sledge-hammer, maul ili маљ    МОЈ ПАСАТ ШАФРАН-МЕТАЛИК БОЈЕ СА СЛОМЉЕНИМ ПРОЗОРОМ, ПРЕШАО 320,000 километара и још фура.

ПОСЛЕДИЦЕ КРИМИНАЛНОГ ДЕЛОВАЊА

Полиција се све више ослања на видео и фото снимке да би изнашла криминалце. И зато захтева од власника ноћних клубова, кафана и радњи да снимају своје клијенте, и да притом дају информације о њима. Полицију може интересовати колико пара клијенти троше, шта пију, шта купују и како се понашају. Клоузд сркет телвижн (CCTV) и сканери идентитета су преплавили Британију. Сваки педаљ нашег кретања се снима из више углова. Мобилни телефони шаљу сигнале који се могу пратити на конзолама. Владин „Вочдог за приватност“ покушава да ограничи надгледање друштва и да спречи ширење надгледаности друштва. Док полиција условљава издавање лиценци и тражи од власника да поред личних информација сканирају и отиске прстију својих клијената. 

Иронија је што је британско друштво постало надгледаније од бивших комунистичких друштава.

Када сам дошао у Британију нијвише ме је одушевила слобода живљења без личних карата, диплома, извода из матичне књиге рођених или књиге држављанства. Исто сам већ искусио у Америци. Нико ти није тражио доказ да си ти стварно носилац свог имена. Важно је било да имаш неки рачун са твојим именом и адресом, и да имаш препоруку некога ко те познаје – ретко кад су контактирали са том особом. Довољан је био рачун за телефон, гас или струју. А рачун се лако добијао. Све што је требало да урадиш је једном када имаш стан или собу, назовеш снабдевача, даш своје име и адресу, и то је било то. Кад тражиш посао, напишеш свој резуме, и нико није тражио да види твоју оригиналну диплому а камоли још неку преведену диплому оверену у неком министарству просвете са печатом судског тумача и амбасаде. Живот је био лак. То априори дато поверење које је постојало у англо-саксонском свету је било оно лице либерализма и ако хоћете, отвореног друштва, које је мене привукло ка англо-саксонском западу. А бирократизованост и априорно неповерење комунистичког или затвореног друштва Југославије је оно што ме је отерало из њега. Касније сам увидео да то није била стриктно комунистичка традиција, већ више централно-европска, аустријска и немачка царска бирократизованост. Осматрање или цензура царске Аустрије и Немачке која се пренела у Русију и остале земље је само амплификована и усавршавана у комунистичким режимима.

Деведесетих година у Британији све се полако мењало ка све већем надгледавању и неповерењу. Прво су банке почеле да захтевају пасоше од странаца ради отварања рачуна. То су правдали мерама против лондеринга тј. против прања новца. Данас је све доведено до апсурда, тражи се неких десетак докумената за било шта. За велики број послова се траже разни степени доказа о кривичном негоњењу. Да бих добио лиценцу да возим такси, пре пола година, било ми је потребно да тражим од ФБИ из Америке документ да нисам кривично гоњен у Америци, само зато што сам тамо боравио дуже од три месеца.

Бритнски либерализам, у овом смислу, је неповратно нестао. Можда је то био само кратак период у историји Британије. Драго ми што сам га захватио и окусио. Оно што сада долази до пуног изражаја је контролорски аспект британског друштва и то ме забрињава. Британци су веома темељити у свему што раде. Њихова изрека је “Work hard, play hard.” Што значи „Када радиш – ради много, а кад се забављаш – забављај се добро.“ Британци воле да све ради до краја, када пију напију се. Изненадило ме да моји пријатељи Енглези никад нису имали вина или другог алкохола у кући. Све су увек пили до искапа.

Због те њихове темељитости се плашим да ће Англо-Саксонци развити најконтролисанију и најрегулисанију цивилизацију која је икад постојала. Њихова колонијална прошлост и присуство по целом свету, па и партнерство са САД, Аустралијом, Канадом, и Новим Зеландом, им омогућава да своје методе и ноухау извозе у цео свет.

Изгледа да су Англо-Саксонци од континенталне Европе преузили бирократизам и надгледавање, а да је континентална Европа од Англо-Саксонаца преузела у великој мери финансијски и економски либерализам – који је пак довео до ове светске рецесије у којој данас живимо. Као да сви преузимају оно што је најгоре од других. Сигуран сам да и Срби идем путем некритичке имитације свега западног.

Следећи аспект је тај да што је нека земља сиромашнија то полиција и државне установе мање надгледавају друштво и појединце, а што држава се више обогаћује то полиција и државне установе имају веће могућности да надгледавају друштво – потребно је штитити то богатство. Тако долазим до тог парадокса да ако ја желим да српско друштво буде мање надгледавано од овог у Британији, онда истовремено желим да буде и сиромашније. Где је излаз из овог парадокса и да ли уопште треба размишљати о томе?

Свестан сам да ме стално надгледавају, ем радим са Пакистанцима и Афганима, Суданцима и Биафрима, ем носим браду, ем свакодневно возим на аеродроме, ем сам Србин, ем се зовем Владимир. За ово надгледавано друштво ја нисам човек – већ сам само хај секјурити риск – тј. потенцијлно велика опасност за сигурност ове земље. Треба да будем срећан што сам још жив!

Мајица коју ми је купио мој пријатељ Виктор Прокић у Лос Анђелесу кога нисам видео више од 20 година пре сусрета 2006. године. На мајици пише: "Sigurnost domovine. Borimo se protiv terorizma od 1492. godine".