Pod Beogradom plamteo je ljubičasti suton, sa savskog mosta tek nestalo je Sunce, nad betonom, gasio se poslednji, violetni sjaj; nebom, nad rekom i ravnicom, lebdeo je jedan rasejani oblačić, kao preliven: od izvora na zapadu, od oble, oštre, obasjane ivice, boje jorgovana, odlivao je dalje, u sve šire i sve belje, razlivene lila-trake ... svetloljubičast, slivao se u širinu, pa širio dalje, ka jugu, ka bledom, pa belom središtu ... a onda, odatle, tekla je siva; prvo lagano i široko, pa sve brže i uže, sve tamnije do kraja, do crne linije na istoku, do oblog, jasnog, krivudavog graničnika oblaka i mraka.

Ljubičasti oblak ogrnut je svetlom i tamom.