Mi smo slicni. Prijatelji smo, razumemo se i dobro se slazemo. Ono sto nas spaja je sto smo svi “ostecena roba”. Svakome od nas nesto nedostaje, nesto je slomljeno ili amputirano. Sakupljamo se, verujuci da cemo se u drustvu sebi slicnih barem na trenutak osetiti manje odbaceno i izopsteno. Da cemo biti deo necega. Makar to nesto bila grupa za podrsku, kolektivna terapija.

Izleceni nam ne nedostaju, ne zelimo im da se vrate, ali znaju da im je mesto uvek rezervisano, ako pozele da budu tu. Smatramo uspehom svaku praznu stolicu u nasem drustvu.

Mi smo posebna sorta autsajdera, razlicita samo po tome sto nije prestala da se bori.
Mi smo najbolji, jer nemamo alternativu – moramo to biti. Barem danju.

Nase vreme je noc. Kada se pogase svetla i posten svet spava, spustamo gard. Otvaramo sebe i pokusavamo da se iscelimo i skupimo snage za novo jutro i novi dan.

Mi to radimo jer je to najbolji nacin da potrosimo vreme koje bi inace proveli gledajuci u plafon, pitajuci se zasto. To radimo, u nadi da cemo sutra kada Sunce krene zalaziti imati nesto pametnije, verujuci da ce komadic koji nam nedostaje, naci svoj put do nas.

U ovom gradu, mi ne volimo strance, i u klub primamo samo one koji nam pokazu oziljke…
The first rule of Fight Club is: you do not talk about Fight Club.

… nekim ljudima