Рођен сам у Тополи, 29. фебруара преступног лета господњег 1920, тако да иако сам рођен пре деведесиједну годину, исте године кад су европске силе у Версају признале Демократску Републику Азербејџан, следеће године ми следи прослава тек 23. рођендана. Вала тако се и осећам и за разлику од других дваистрогодишњака који сад тек муку муче на разним пословима и факултетима, ја уживам у свим чарима пензије, бившим и садашњим женама и бројној деци и унучићима и не намеравам да умрем пре седамдеспете.


У последње време ме искрено радује и то што сам и након великог броја промењених адреса (хех, скоро сам имао по једну за сваки рођендан) успео да се скрасим у нашој престоници, Београду, најлепшем граду који сам видео, а видео сам их доста-Смедерево, Лазаревац, Свилајнац, Јагодину и у ком сам први пут одистински стекао љубав, и такође, први пут изгубио... новчаник... Мада, сад кад се осврнем на то, можда сам га ипак само затурио, или су ми га украли... Ма и учинила ми се чудном да ми се она Сукња у реду за пензије...

Елем, ја моју децу делим од најстаријих до најмлађих, осим по дану рођења, и по ери мог бивствовања, па ми је на пример, стан у коме тренутно боравим обезбедио мој најстарији средњи син, налази се у уском центру града, на Цераку, и има целих 56 квадрата, а заузврат је тражио само моју кућу на Чубури од 150 квадрата. Он и Снајка су ми објаснили да је с обзиром на разлику у локацији, та разлика у квадратури минимална. Не знам тачно где је тај Церак, што је иначе сужено за Центрак како млади данас зову круг двојке, али пошто око моје зграде има много шуме, претпостављам да ми је у комшилуку Калемегдан... или беше Ташмајдан... ма неки парк, Бог ће га сам знати који.

Као додатак уз стан, дошао је мој први комшија Јошко, деда, који је за разлику од дођошког мене, већ трећа генерација у Београду, па је и логично што живи у центру. Прави је господин и добааар, ко пања, само је сав мало смушен и никакав, чини ми се да ми је рекао да му је поштар отео жену, еееј, поштар. Мислим да сам негде прочитао да људи који не знају да раде, пишу, да они који не знају да пишу, пишу критике, а они који не умеју ни то да раде, пишу писма. Е сад, ви видите где су ту поштари...?!? Ја сам му пар пута уз мице и кафу сунуо и пар домаћих, па онда понудио да га упознам са баба Мартом из улаза 2а, ал он ни да чује, а кад сам му показао ове неке млађе с којима се покаткад занимам, он је пао и почео да дрхти. После је за то окривио епилепсију, али ја му нешто не верујем, мислим да га је било срамота.

Ову ђавољу машину на којој пишем ових дана ми је донела баш једна од тих млађих девојака с којом се у последње време виђам и која мисли да ће ме наследити. Него, некако се потрефило да откад сам с њом, као да ми је кућа уклета, све ми се чини чујем неке звуке, видим неке сенке, а она каже катаракта се поиграва мноме, да сам параноик. Ево пре неки дан, док ми је у кади прала леђа, ојдедном упаде фен укључен у штекер... Сва срећа да је одавно цркнут иначе бих награисао. Она се мука уплашила до суза и викала : "Цркни више", а ја сам је све смиривао и говорио јој како је фен већ одавно црко и да се не брине због мене!

Тај замални и свакако превремни блиски сусрет са смрћу ме је навео да записујем све и свја чега се сетим у току дугих дана и ноћи, свих мудрости стечених за ово живота што проживех, у компјутор јер су остали начини чувања списа у овој времешној згради немогући - запатили се пацови у подруму, велики ко мачке, мислим да су и Јошку неке фасцикле прогризли. Елем, брино сам мало да ми неко мисли не украде, ал Мала каже да је све сигурно у компјутору и да то нико не мож да чита јер му је дала неку вакцину, и Бога питај шта је то и зашто мене није пелцовала, каже да је доста само њега...