Ја, Јошко рођен сам 1920. године од оца Јанка и мајке Милице. Школе сам завршио на време и после рата сам се доселио у Београд где и данас станујем. Женио сам се само једном и било је неуспешно. Жена ме је напустила када сам имао 40 лета. Отишла за нашег поштара Мићу. Вазда је био само поштар ал су га после рата прекомандовали у каквог чиновника те се жени учини као боља прилика и оде за њим. Мрзим поштаре, поготово те амбициозне. Ови обични увек доносе неку невољу, било да су то рачуни или какви позиви за суд. Ови амбициозни и доносе и односе. Тако мени Милку одведоше...Од тад сам монтирао сандуче, поштаре не пуштам у кућу ни кад пензију доносе.

Из тог јединог брака имам сина Мику који живи срећно ожењен и има сина Мишу, унука Мишу. Мрзим ту дечурлију, све неки нерадници и лакрдијаши. Мој Миша није такав, вредан, завршио школе. Понекад ме и посети, пита како сам, купи хлеба и млека. Иако не пијем млеко јер не подносим добро лактозу а од белог хлеба се надимам, лепо је што се сети, мада би могао да купи једном и исправно да не морам да бацам те ствари. Мрзим да бацам храну, грех је то.

Задњи пут када је био, донео ме некакву направу, каже то је будућност. Некаква црна писаћа машина са екраном. Каже да ћу сад моћи да пишем у њу шта год ми на памет падне без бојазни да ће то нестати. Има то смисла кад поразмислим. Када сам пре пар месеци писао какву песму на тераси, само што сам завршио задњу мисао, какав гавран ми се посрао по сред артије. Мрзим гавране, у моје време те птичурине си могао да видиш само у шуми. Док сам извадио праћку не би ли је укоко, она већ одлетела далеко. Кад сам погледао какав је неред оставила на артији, два дана сам на лековима био. Када сам комшија Бошку показао какву је баљузгару оставила птичурина није ми веровао, каже то ти сигурно направио какав кондор или крава. Шегач је стари комшија Бошко, стално прича некакве којештарије, није му за ништа поверовати. Велики је женскарош тај мој комшија, срамота ме и да причам о томе. Много воли да шета. Свако мало оде до града и назад, свака част, ја то не бих могао. Каткад уме да одлута, заборави шта је питао па пита опет ил започне једно, заврши друго. Пар пута недељно попијемо кафу и одиграмо мице, продискутујемо о дневним проблемима и свако своме.

Елем, да се вратим, Миша ми је наместио ову ђавољу справу и показао како да је упалим и да у њу пишем. Каже не морам више да бринем, све се чува у Америци у неким подрумима где нема гавранова. Каже само ти пиши и на крају кад завршиш удари црвено дугме и све је уписано и сачувано. Чудни су ти Американци, чувају моје папире, не читају их и то све бесплатно. Е, тога у моје време није било... Ја сам све вредно чувао у подруму, на дохват руке, коме је вероват али наишли неки штакори и све ми изјели. Мрзим штакоре, гори су од гавранова, још са оне црвене очи, стра да те увати.

Рече ми да пишем шта год ме мучи и кад немам с ким да поделим то. Но, шта него ћу да пишем! Још сам млад за онај свет, а и не иде ми се док је криза, бацићу сина у трошак. Кад сам чуо колико попови наплаћују опело, одмах сам одустао од умирања. Боље да пишем док још имам шта.

www.joskoibosko.com