Umesto klasične biografije evo jednog i za sada jedinog intervjua koji je pisac dao za “New York Times“ na svoj 44-ti rođendan 26.07.2018. a povodom nominacije za Nobelovu nagradu.

NYT:
Kako ste došli na ideju da napišete roman o svom životu?

AB:
Pa, to je jednostavno isplivalo iz mene. A i nisam imao pametnija posla. Neko ljušti krompir, neko čisti WC, neko vozi traktor, neko leči ljude, neko pilotira avionom, neko ubija, a ja sam odlučio da pišem. Mada, nije isključeno da se neću baviti i već navedenim aktivnostima, u slobodno vreme, ako ništa.

NYT:
S obzirom da vam je ovo prva i za sada jedina knjiga, kako ste uspeli da se snađete sa problemima u toku pisanja?

AB:
Uh, veoma teško. Mislim, kada sam krenuo sa pisanjem, sve mi je bilo novo, interesantno, divno... Nisam imao predstavu o tome kako pisanje može da bude tako ispunjujuće. Međutim, što je vreme prolazilo to sam sve više sumnjao u svoj rad svakodnevno preispitujući njega a i sebe da li je sve to vredno bilo čega. A onda bih mu se nakon nekoliko piva vraćao i nastavljao sa radom. Jebi ga, bilo je čudno, moram priznati, jer, kod pisanja, naročito o svom životu, čovek dolazi do zastrašujućih saznanja i odgovora, naročito o sebi a onda i o drugima. Tu jednostavno nema foliranja, ili ćeš pisati o svemu što doživljavaš i osećaš i misliš ili te nema, batali čitav jebeni posao! Naročito je zajebano što tek tada otkriješ neke stvari o sebi koje nisi znao ranije ili nisi smeo da priznaš a uvek su bile tu, u tebi i oko... Onda te ta saznanja užasnu i prestrave, ali naposletku shvatiš da je to jedini i pravi put ka tome da napišeš nešto što možda i vredi.
NYT:
A da li mislite da ovo što ste napisali zaista vredi nečemu, mislim, pored svih kritika i ono malo pohvala koje je vaša prva i za sada jedina objavljena knjiga dobila?

AB:
Pa, da budem potpuno iskren, zabole me za sve kritike, i dobre i loše! Većinu tih kritika pisali su ljudi koji nisu videli ni “p“ od pisanja, a onda i oni koji se nisu proslavili njihovim “remek-delima“, ali samo u sopstve-nom mozgu pa su odlučili da leče svoje frustracije na drugima i na taj način probaju da i ostalima zagorčaju ionako gorak život! Znate, ljudi su najviše sujetni na sopstveni neuspeh, jer i dalje smatraju da su veliki, iako im svi govore kako bi trebalo da se okanu toga. Ne, svako za sebe misli da je ogroman, da mu je najveći, da ga je život skenjao i da jednostavno nije imao sreće! Moguće je to, ali, sreća ili je ima ili je nema. Tako je to. U životu, ono što najviše želiš, to najmanje imaš! Ovo citiram još jednog “velikog“ pisca koji se trenutno bavi ovim intervjuom za vaše novine misleći kako je napokon postao “veliki“. Ma, evo vam moju veličinu pa je nosite sa sobom i radite sa njom šta vam je volja! Ja ću se zadovoljiti i onim što od nje ostane. I da, bolje da me mrze zbog onog što sam, nego da me vole zbog onoga što nisam!

NYT:
Uporno tvrdite kako je na vas najviše uticao Čarls Bukowski. Da li je to tačno?

AB:
Preskočićemo to pitanje.

NYT:
U knjizi ste se, pored kritike društva, političara i ostalih organizacija i udruženja često podsmevali i sebi i vašim navikama, naravno, pored egoističnih i narcisoidnih razmišljanja i stavova o sebi?

AB:
Da. Pa, to je zato što sam isuviše osetljiv, znate, i po prirodi veoma osećajan i stidljiv a to onda automatski znači da stav mora biti jači, ekstremniji, verovatno iz straha od ljudi i duševnih povreda. Da, mislim da što je osetljivost veća to i gard mora biti još veći!

NYT:
Zbog čega je vaša knjiga besplatna?

AB:
Iz tri razloga. Prvi je da država ne bi mogla da se meša sa svojim porezima i pedeveima i ostalim nametima, drugi je što danas većina ljudi nema para ni za hleb a ne za kupovinu knjiga, a treći je da cena bilo kog dela, ne samo književnog, nikada ne oslikava pravu vrednost istog. Uglavnom je ili precenjena ili potcenjena i bazira se na imenu stvaraoca, njegovoj slavi, “cenjenoj“ izdavačkoj kući i slično.

NYT:
I za kraj...

AB:
Već kraj?! Pa niste mi postavili niti jedno originalno pitanje! Gde ste završili kurs novinarstva i imate li vi uopšte dozvolu za rad?! A gde su pitanja o mom detetu, o ženama, femimistkinjama, o homoseksualcima, ljudskoj gluposti i idijotima (političarima)... Imate opake batake a i pogled vam je jebozovan...

NYT:
Kao što rekoh, pitanje za kraj je sledeće: šta biste poručili običnim ljudima i onima koji bi da krenu vašim stopama i stopama drugih pisaca?

AB:
Ha! Pa, ako su spremni da ogole sebe do kraja a da ne očekuju ništa od svega jer neće dobiti nikakve tantijeme za taj svoj “napor“, onda samo napred! Uzgred, i ako prežive one sasvim neslučajne napade sranja i pokušaje samoubistva u trenucima ludila! Onda možda i bude nešto od njih. Da, i ako misle da je to što su izbacili iz sebe put ka nečemu višem, žalim slučaj, ali nije! Samo je još jedan od miliona načina da se nekako ispuni čekanje onoga što nas očekuje negde tamo! Za ostale obične i neobične smrtnike pozdrav, i čitajte moju bljuvotinu u trenucima dosade ili izlivima podsticajne negativne energije, ako ništa drugo. Nije ništa bolja od ostalih, ali ni...

Iza kulisa.

AB:
Mala, ajmo na piće a za ostalo ćemo videti!

Novinarka NYT:
Sa vama ni u ludilu!

AB:
Biću dobar, obećavam! A i dobićeš besplatan primerak moje knjige i još sa posvetom!

Novinarka NYT:
Hvala, ali žurim! Imam još jedan intervju sa poznatim glumcem!

AB:
Dobro, kako hoćeš, ali ne znaš šta propuštaš! Sutra ću biti stvarno veliki pa će ti biti žao što nisi iskoristila priliku! Imala bi šta da pričaš unucima, kako si poznavala tog poslednjeg “velikog pisca“ kojim će oni biti oduševljeni 2051. godine, ako ništa... A i voleo bih da se još malo ogledam u tvojim volšebnim očima! U njima izgledam fantastično!

Novinarka NYT:
Hm, vi niste normalni a i pored svega, koliko god to zvučalo neverova-tno, ipak ste šarmantni, na neki svoj način! Pristajem, ali pod uslovom da budete dobri!

AB:
Naravno! Ali mislim da ti nećeš biti nakon mene! Ha!