Nikada mi nije bilo blisko pisanje ili govorenje o sebi. U, al’ sam sad otkrila nešto novo!

Rođena sam u Smederevu. Osnovnu školu „Dr Jovan Cvijić“ i Gimnaziju „Jovan Janićijević“ (tada je imala taj naziv, tj. ime - sada je samo Gimnazija) završila sam u Smederevu.
Odrasla sam sa majkom i njenim roditeljima, pažljivo negovana i vaspitavana, pomno posmatrana sa svih strana budnim očima svih članova te male porodice ruskog emigranta - mog deke, Mihaila Evdokimoviča. Moja najjasnija sećanja iz detinjstva zapravo su i temelj moje ličnosti, mojih stremljenja, sistema vrednosti (koji nije pao ni kada su padale mnogo veće stvari oko mene), moje empatije, nostalgije za nečim velikim i strašnim što sama nisam doživela, moje melanholije, moje radosti...
Iz Smedereva sam otišla u Beograd, da studiram nemački jezik i književnost, ubeđena da se nikada neću vratiti da živim u istom. Vratila sam se brže nego što je moja odluka pustila korenje. Nisam završila fakultet i time sam ostvarila najcrnje slutnje mojih brižnih ujaka, majke i bake. No, za utehu sam se udala i rodila svoju stariju ćerku, što je razgalilo njihova već ionako nepopravljivo i beznadežno razgaljena ruska srca.
Tada, dok sam prestajala da budem samo JA i polako postajala majka, htela sam da pronađem neku novu sebe. Želela sam da među tim širokim putevima koje su utabala tuđa iskustva pronađem neki puteljak koji ću sama raskrčiti. Nije mi baš pošlo za nogom. Tumarala sam tamo-amo, tražila neki znak u bespuću, a onda sam rodila sina. E, tada sam istinski otkrila ljubav. Da bih bila sigurna da se nisam prevarila, rodila sam mlađu ćerku. To je bilo to!
Usledile su godine ratova, nestašica, umrlica sa imenima nekih klinaca, godine gubljenja i traženja identiteta, posla, godine promene deviza po ćoškovima – za pijac, kupovine benzina na ulicama – kad sam imala čime da se vozim. Kada sam počela da se mirim sa činjenicom da ću u tom haosu proživeti ostatak života, valjda opet za utehu (Bog o svemu misli), upoznala sam čoveka svog života i ponovo otkrila ljubav: za mene novu, vedru, nasmejanu, iskričavu. Rodila sam mlađeg sina.

Lupala sam šerpama u vreme Dnevnika, šetala sam i duvala u pištaljku, stajala sam ispred kordona 5-og oktobra.

Sve u Smederevu, iz koga sam nekada davno, pre nekih dvesta godina valjda, htela da odem zauvek

Bombardovanje me je vratilo pisanju. Mnogo sam zahvalna NATO-u zbog toga, mada mislim da bih i bez njihovih bombi ponovo „propisala“. No, sada to više ne mogu da proverim.
Roman „Sepia“ izašao je iz štampe jula 2004. godine. Iste godine izdavač ga je poslao u konkurenciju za nagradu NIN-a. Nije ušao ni u uži izbor, ali to nije umanjilo moju radost.
Tokom 2004. i 2005. pisala sam kratke priče za „SD panoramu“ – divan pokušaj mladih Smederevaca da ovom gradu daju neki novi stari sjaj i veoma mi je drago što sam im u tome pomagala.
Pišem svoj drugi roman, pripremam za objavljivanje zbirku priča i jednu pripovetku.
U pauzama pisanja romana, napisala sam knjigu o homeopatiji, koja ovih dana treba da „uđe“ u štampariju.

Definitivno najveće, najvažnije i najlepše što sam u životu uradila je to, što sam Mileni, Mihajlu, Jeleni i Vukašinu bila (i još uvek sam) ona, na prvi pogled neugledna kvrgava pritka uz koju rastu, listaju i cvetaju.
Mnogo manje od toga, ali dovoljno veliko je i to, što sam Neši pomagala u ostvarenju jednog sna – bar dok nije postao stvarnost. On ovde ne može da piše, te će moja reč po tom pitanju biti i poslednja.

Sada radim na ostvarenju svog sna – da se bavim samo pisanjem.