За савремену Венецију гондола представља, поред Трга и цркве Светог Марка, најзначајнији симбол града, а сваки амерички туриста који држи до себе, обрадоваће своју изабраницу романтичном пловидбом по Каналу Гранде, док распевани гондолијер весла и изводи сладуњаве серенаде. Они сиромашнији, а кичу наклоњени, купиће украсни модел гондоле, која се окреће и свира...
У прошлости је гондола имала другачију намену и улогу. У 16. веку постала је незаменљиво превозно средство имућнијих житеља ондашње Млетачке републике, племићких и трговачких породица. Успон овог поморског града - државице већ је био достигао свој врхунац, а након открића Америке, примат су полако преузимале поморске велесиле. Као што то обично бива, почетак кризе довео је до тога да богаташи постану још разметљивији у приказивању своје моћи и сјаја, па су угледне породице почеле да се надмећу чија ће гондола бити већа, раскошнија, са скупоценијим украсима и фигурама на прамцу и крми. За њима су се поводили и они мање имућни, протежући се преко свог губера, па чак и они који су се бавили нечасним занимањима, лоповлуком, пљачкама и преварама, настојали су да их сви виде у што луксузнијем пловилу.
Како су гондоле некада изгледале може се видети током историјске регате која се сваке године одржава у Венецији.
То хаотично стање, почетком 17. века, претило је да прерасте у праву правцату анархију и често је ометало саобраћај кроз канале. Тако је градски Сенат (пандан данашњој скупштини) прописао казну за власнике превеликих и претерано раскошних гондола. Али, авај, жеља за престижом била је јача од шкртости. Власници су плаћали глобу само да би и даље могли да се шепуре у својим накинђуреним пловећим лепотицама. То је присилило Сенат да, 1633. године, тачно пропише величину и изглед свих венецијанских гондола. Градски оци, наиме, изгласали су да гондола не сме бити дужа од 7м, шира од 1,75м и тежа од 700кг, као и да мора бити офарбана искључиво црном бојом. Прописан је и изглед гвозденог украса, а уједно и контратега, на прамцу гондоле. Његов врх представља стилизовану капу какву су носили млетачки дуждеви, лучни прорез је мост Риалто, а „зуби" тог „чешља" представљају шест градских четврти.
Доцније су се о црној боји гондола испредале легенде: неки су тврдили да је то био симбол пропадања, или да се тиме изражавала жалост због епидемије куге 1630, која је у овом граду однела трећину тадашњег становништва. И то показује колико се лако преваримо када данашњим аршинима тумачимо прошле догађаје. У то доба, наиме, црно уопште није било боја жалости, већ тамно црвено. Чланови Сената одабрали су црну боју напросто због тога што оличава елеганцију и скромност.
Данас ову причу о гондолама читамо као куриозитет, бојим се да, опијен потрошачком и технолошком експанзијом, савремени човек из ње неће извући никакву поуку.