МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
ОСМА БОЖЈА ЗАПОВЕСТ
Пресекао га је продоран звук звона на вратима. Из ходника се чује лупа, нешто пада. Звоно, поново.
Најбоље је да се не јавим, помислио је. Нисам код куће. Онда се тргао. Ма, шта си се скупио, приговорио је себи. Неће рат да ти звони на врата. Осим ако није неки његов изасланик.
Погледао је кроз „шпијунку”. Молер, са умазаним мердевинама и кофама.
– Добар дан, комшија. Кажем ја, ко ће ако не први сусед... Вашег комшије тренутно нема код куће, а договорили смо се да му омалам стан док је одсутан... Ја сам Сима, молер... Да код вас оставим прибор, док не дође? Да га не вучем натраг, далеко је. Сагласио се, комшилук је осма божја заповест, сетио се.
Унели сте прибор: мердевине и кофе.
– А где је комшија отпутовао?
– – Не знам да ли путује... Мобилисан је. Али сада ће он, доћи ће за дан-два, чим ова фртутма прође... Па ће ми оставити кључ... Хвала, хвала, прави сте комшија...
Звоно опет. Нешто је заборавио, помислио је и жустро отворио врата.
Али није био Сима молер. Комшија, активиста месне заједнице. Онај што га зову Стева – шеф.
– Само да вас обавестим: склониште је отворено! Све је рашчишћено, да видите само чега је све ту било... Још има влаге, али за дан-два...
Пословно је протрљао руке.
– Ма, какво склониште, човече! – приговорио је зачуђено.
– – Предност имају мајке са децом и старији, али биће места за све. Кад сиђете, јавите се мени, па ћу ја...
– 1005
– – Добро, добро! Хвала! Неће требати.
– – Немојте тако, комшија! Знате ли ви колико је требало да се све то организује и уради...
– – Знам! Односно, не знам и не интересује ме!
– – А сви су тако нервозни, као и ви, па...
– – Хвала, хвала! Хвала на труду, и на организацији. Хвала!
Шеф склоништа се ужурба.
– Чекају ме и други! Журим! Значи, кад сиђете, јавите се мени...
Руковао се са њим, усмеравајући га према степеништу.
– Да, вама, свакако... Довиђења! Лаку ноћ! Јавићу се... И додао је за себе, када је шеф већ отишао: – На рапорт, него шта!
Ноћ, девета Сирене су поново одјекнуле у 21 час. Облачно је и прохладно; Београд је тих, готово нечујан и већим делом замрачен. Већ је девета ноћ бомбардовања и све је постало толико једноставно и страшно у непрекидном понављању: ракета те убија одмах, у блеску Нове, ако те нађе. До тада њено програмирано слепило даје му надмоћност коју раније није осетио. Поготову када као свој велики и важан циљ разбије макете или давно испражњене зграде.
У неколико наврата градом одјекују канонаде противавионске одбране праћене праском – то НАТО-плаћеници, бежећи, пробијају звучни зид. Негде изнад Панчева небо је осветлила велика, крваво-румена кугла, распадајући се у ваздуху – један од нових варвара лажног, на зло изманипулисаног прогреса,заувек је остао на овом хиљадугодишњем, нашем тлу; други се изнад Фрушке горе и Стражилова расцветао у сјају смрти намењене некоме од нас.
На радију тиха, тамна музика пуна ишчекивања. Извештаји репортера и вести. ...пале жбуње да дим и топлота заробе томахавке. Томахавк лети 50 метара изнад земље и невидљив је за радаре. Погађа прецизношћу од плус-минус 10 метара са растојања од 7.000 километара... Колико стабала треба спалити да се зароби један томахавк? – упитао се.
Севнуло је у даљини. Научио је: броји секунде и када дође звук зна: 7 секунди, то је на седам километара даљине...
...пред 300.000 верника папа је позвао међународну заједницу да не заборави Косово а све вернике на међусобно разумевање и веру
...захтеви... сила... руши зграде, учвршћује режим... прекомерна сила... што више срушеног, то чвршћи режим...
Сев! Један... два... три... БУУУМ! УУУМ... УУУМ... ууум...