U mojim Kučima postoji jedna priča, legenda, mit ili je istinita. Ispričao mi je otac kada sam još bio dijete.

Kuči, Oti i Klimenti (Albanska plemena) živeli su jedni do drugih, zajedno ratovali s Turcima, kumovali jedni drugima, bratimili se... Tada nije bilo granica pa su zajedno napasali ovce i napajali ih na Otskim koritima, jezercetu u podnožju Koma (Komova).

U vrijeme velike gladi a toga je bilo skoro svakodnevno, krali su jedni drugima ovce jednu, dvije. Jedan mlađani Kuč donio je odluku da ukrade ovcu od Ota ili Klimenta. Opasao se, za pas je zadenuo kuburu i

Epilog:

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

Problem Srbije, kao države, i Srba kao naroda generalno, je što većina ljudi koji potpadaju pod ove kategorije vec par stotina (i kusur) godina živi u laži. Pri tom ne mislim na ideološku laž (bilo ih je i ima ih dosta i takvih), niti na privatne laži, nego na šaputanja transponovana u indukovanu samo-sabotažnu propagandu koja se sprovodi konstantno od, tamo negde, po slobodnoj proceni stručnjaka, nametnutog napuštanja Sretenjskog Ustava.

Mnogo je vode i krvi od tada proteklo srpskim rekama i potocima (kako srpske, tako i ostalih naroda, narodnosti i podnaroda koji se muvaju

Već dva dana razmišljam o tome da napišem blog na temu: "Gde kod nas postoji mesto gde se može diskutovati o vesti o smrti Pere Lukovića, čak i na ovakav način?"

Juče sam održao prezentaciju na poslu koja se bavila integracijom ChatGPT-a u ono čime se bavimo, i bilo je super. Ovaj

Za mnoge, preživljavanje u vrtlozima berze deluje kao pokušaj da se iznađe izlaz iz nepreglednog lavirinta sa povezom preko očiju. Bombardovani beskonačnom količinom informacija, i večito u nedostatku znanja i vremena, investitori su konstantno suočeni sa previše rizičnih izbora. Opet, postoje izgleda načini da se rizik bar donekle kontroliše, o čemu govori i skorašnji onlajn intervju sa nekim od uspešnijih brokera poreklom sa ovih prostora. Gde je jedna od ključnih reči za ublažavanje rizika - indeksni fond.