Milan M. Ćirković's blog

U potrazi za vanzemaljcima III. Karterov argument

Milan M. Ćirković — Sun, 20 May 2007 22:22:02 -0500

Probabilistički argument - koji se nekad se zbog pozivanja na posmatračku selekciju naziva i antropičkim - protiv postojanja vanzemaljskih civilizacija sugerisao je australijski teorijski fizičar Brendon Karter, inače ekspert za strukturu i evoluciju crnih rupa, koji već dBrendon Karter, klasično živopisno predavanjeugo vremena živi i radi u Francuskoj. Karterov argument (1983) je iznenađujuće jednostavan: pretpostavimo da poredimo biološku vremensku skalu neophodnu za nastanak inteligentnih posmatrača na nekoj planeti i astrofizičku vremensku skalu koja nam govori koliko je ta planeta nastanjiva. Astrofizička skala može biti, na primer, dužina života matične zvezde koja obezbeđuje energiju za živa bića na planeti (u slučaju Sunca to je oko 9 milijardi godina, mada će rast njegovog sjaja učiniti Zemlju nenastanjivom i nešto ranije). Biološka vremenska skala je na Zemlji oko 4 milijarde godina, koliko je evoluciji bilo potrebno da polazeći od mrtve materije stvori inteligentne posmatrače sposobne za međuzvezdanu komunikaciju.

dalje

U potrazi za vanzemaljcima II. Fermijev paradoks

Milan M. Ćirković — Sun, 06 May 2007 19:25:12 -0500

U proleće 1950. godine u kantini nuklearne laboratorije u Los Alamosu se odigrao istorijski ručak, o kome su se kasnije ispredale razne legende. Prema onome što su istoričariEnriko Fermi (1901-1954) nauke, naročito dr Erik Džons, utvrdili kao verodostojno, za stolom su sedeli Herbert Jork, Emil Konopinski, Edvard Teler i Enriko Fermi. 20. vek, vek ekstremne specijalizacije, nije dao univerzalnijeg fizičara od Fermija - poslednjeg čoveka koji se sa podjednakim uspehom bavio i eksperimentalnom i teorijskom naukom, uveo nas u nuklearno doba, krstio neutrine, izračunao broj klavir-štimera u Čikagu, i uopšte bio jedan sjajan tip. (Nema potrebe išta više govoriti ako se zna da se i mi i sve što vidimo unaokolo ne sastoji bez razloga od fermiona.) Za ručkom se povela reč o letećim tanjirima koji su u to vreme počeli da se viđaju širom SAD, te da li, kada se odbace te senzacionalističke priče, ima razloga za verovanje u postojanje naprednijih vanzemaljskih civilizacija od naše. Kad su pitali Fermija za njegovo mišljenje, on je prvo izbegao da odgovori, a potom je tokom celog ručka nešto žvrljao po salveti, da bi iznenada, usred konverzacije na neku sasvim desetu temu, postavio prosto pitanje, onu vrstu jednostavnog pitanja čiji značaj samo vrhunski genije može da uoči: Where is everybody? Njegovi prijatelji odmah su razumeli da se pitanje odnosi na vanzemaljske civilizacije.

dalje

U potrazi za vanzemaljcima I. Astrobiološka revolucija

Milan M. Ćirković — Sun, 29 Apr 2007 14:20:48 -0500

Svako malo smo u prilici da čitamo, naročito u medijima (ali dešava se i blogerima koji bi trebalo da znaju bolje), da se o problemu vanzemaljskog života i vanzemaljske Vanzemaljac!inteligencije piše sa potcenjivanjem i u istom pežorativnom kontekstu kao što se piše o prizivanju duhova, gledanju u šolju ili sajentologiji. To je ne samo duboko pogrešno, već i potpuno suprotno duhu vremena koji nam jasno pokazuje da je naučni interes za ove teme u neprekidnom usponu tokom poslednjih decenija, a naročito od sredine 1990-tih godina. Pa čak i kada bismo ovu temu posmatrali samo iz ugla pop-kulture, ona i tu zaslužuje daleko, daleko ozbiljniji tretman. Vest od pre par dana o otkriću prve planete nalik Zemlji na kojoj može postojati voda u tečnom stanju, koja kruži oko crvenog patuljka Gliese 581, a koja će se, ukoliko je kasnija istraživanja potvrde, u istoriji astronomskih nauka nesumnjivo doći u isti rang sa otkrićima Galileja, Heršela i Habla, samo ponovo naglašava interes kako naučne, tako i šire javnosti za ozbiljnu prezentaciju ovih tema. Stoga sam zaključio da je jedan mini-ciklus tekstova na srodne teme dobra ideja - a kao što je Heraklit iz Efesa lepo istakao pre više od dve i po hiljade godina: Ko ne očekuje neočekivano neće ga ni pronaći; tako je duboko skriveno i teško pristupačno.

dalje

O žabama i skandalima

Milan M. Ćirković — Fri, 20 Apr 2007 18:50:14 -0500

Moda igra veliku ulogu ne samo u konfekciji, kozmetici i automobilskoj industriji, već i u istoriji ideja. Veoma često nije moguće pronaći racionalno objašnjenje iznenadne Alytes obstetricians - jedna slična je posthumno promenila istoriju naukepopularnosti neke ideje, skupa ideja ili čak čitave naučne grane, kao ni naglog slabljenja i nestajanja interesovanja za iste. (Ovo često ima za posledicu ozbiljnu frustraciju mlađih naučnika i studenata koji se, nakon što oblast ili problem kojima su posvetili svoje magistarske, doktorske ili specijalističke radove izađe iz mode, često osećaju "nasukani" i izdani od strane svojih šefova, mentora i drugih kreatora javnog mnjenja.) Naravno, ista tematika obično će se vratiti u modu u nekom neodredivom periodu vremena, često tek kad savremene generacije naučnika odu sa scene. Malo šta je ilustrativnije u ovom smislu od čudnog uspona i pada lamarkizma početkom 20. veka, epizode u kojoj je središnju ulogu igrala, zasluženo ili ne, skandalozna "afera Kamerer".

dalje

Ekskluzivno - Polibije i Tomas Man o srpskom fašizmu

Milan M. Ćirković — Sun, 15 Apr 2007 17:52:19 -0500

(Naravno, nakon što ste bili ovde i potpisali se.)

Mislite da veliki umovi prošlosti nisu razumeli našu situaciju, često i mnogo bolje nego mi sami? Pokušaću da vas ubedim u suprotno. I to samim njihovim rečima. (Ni tu nema nikakvog anahronizma, bez obzira šta naivčine ili pozitivisti mislili.) Među mnogima, prvi su mi pali na um dvojica potpuno različitih, ali svakako od najmudrijih - helenistički istoričar Polibije iz Ahaje, i najveći romanopisac 20. veka, Tomas Man. Lako ćete, verujem, prepoznati one o kojima pišu, naročito pre, ali i posle 2000. godine. Opisi su svakako vrlo plastični. Ništa neću njihovim rečima dodavati - uzeo sam slobodu samo da naglasim neke delove.

dalje

Dva Darvinova dragulja

Milan M. Ćirković — Sun, 08 Apr 2007 22:17:47 -0500

Pišem ovih dana jedan uvodni tekst iz metodologije i filozofije nauke, i ono što me je najviše fasciniralo, zadivilo i uzbudilo je činjenica da je gotovo sve što sam hteo reći u sažetoj formi sadržano u dve rečenice, više od 130 godina stare, velikog prirodnjaka Čarlsa Roberta Darvina. Dve rečenice zbog kojih je za mene Darvin u isti mah i jedan od najvećih filozofa u istoriji čovečanstva - a bio bi to čak i da nije ništa drugo stvorio i napisao. Evo ih ovde u originalu:

"How odd it is that anyone should not see that all observation must be for or against some view if it is to be of any service!" (pismo Henriju Fosetu, 1861. godina)

"False facts are highly injurious to the progress of science, for they often endure long; but false views, if supported by some evidence, do little harm, for every one takes delight in proving their falseness." (Poreklo čoveka, 1871. godina)

dalje

Plovidba u Vizantiju

Milan M. Ćirković — Sun, 01 Apr 2007 20:23:52 -0500

Pre skoro osam decenija jedan je apsolutni Genije, pesnik, aristokrata, okultni naučnik, nacionalistički političar i vizionar sa dalekog zapadnog ostrva na rubu Evrope - itekako živ-živcijat, uprkos Džozefu O'Konoru i njegovoj potpuno zabavnoj družini! - savršeno izrekao baš ono o čemu sam poslednjih dana-meseci-godina razmišljao i sanjao, baš ovde, u beogradskoj kasabi, na suprotnom rubu Evrope. Šta bih ja tome još mogao dodati? Nema tu nikakvog anahronizma. Ako je, kao što Borhes lepo obrazlaže, istorija sveta povest nekoliko metafora koje se samo stalno iznova permutuju, onda je jedino istinsko pitanje pronaći najčistiju i najdublju prezentaciju tih arhetipskih slika. Kao u Gedelovom anti-hronološkom univerzumu, u istinskom svetu duha stvari ne prethode niti slede jedna drugoj; ako već stoje u nekom odnosu, onda je on mnogo kompleksniji od pukog vremenskog sleda. Stoga, dragi potencijalni čitaoci, najbolje što mogu da učinim jeste da vam ovde poklonim Plovidbu u Vizantiju. (Neka se svako oseti slobodnim da uzvrati sopstvenim najdražim delićima univerzalnog i jedinstvenog poetskog svemira čovečanstva!)

dalje

Prošlost, budućnost, predviđanje, Poper

Milan M. Ćirković — Sat, 24 Mar 2007 12:25:44 -0500

Pošto je ovo jedan od onih dana kad će svi nešto da se prisećaju prošlosti, a pošto su na časak odustali od omiljenog srpskog hobija predviđanja, hajde da i o tome nešto Sir Karl Raimund Popper - večna inspiracijaprozborimo na malo drugačiji način. Prošlost nam se čini dostupna preko dokumenata i sećanja; o budućnosti u najboljem slučaju imamo nejasnu slutnju ili intuiciju. Ima li šta besmislenije od te prozaične istine sa stanovišta fundamentalne fizike, gde je sve vremenski simetrično i gde kada okrenemo smer vremena (zamenimo t sa -t u svim formulama!) sve ostaje potpuno isto? Drugim rečima, budućnost bi morala biti isto onoliko fiksirana i "zatvorena" koliko i prošlost; i obrnuto - prošlost bi nužno trebalo da budepodjednako neizvesna i "otvorena" kao i budućnost. Kako se sa tim suočiti? Jedan izlaz leži u poricanju vremena. Najspektakularnije poricanje vremena u esejistici je svakako epitomno Borhesovo; u kosmologiji Gedelovo; u umetničkoj prozi Lavkraftovo. Sva ona vuku korene od jednostavnog argumenta poznoantičkog filozofa Seksta Empirika koji je sugerisao da ništa ne postoji osim sadašnjosti, jer je prošlost već nestala, a budućnost još nije. Samo jedan korak je od tog poricanja do onog stava koji obeležava nauku od Njutna naovamo, a to je da svi empirijski podaci koje sakupimo marljivim eksperimentalnim i posmatračkim radom pripadaju sadašnjosti, a do saznanja o prošlosti dolazimo retrodikcijom, na isti način kao što i do saznanja o budućnosti dolazimo predikcijom (za koji - odslikavajući vremensku asimetriju samog jezika! - imamo lepu reč predviđanje).

dalje

Ko se boji Velikog praska?

Milan M. Ćirković — Thu, 15 Mar 2007 19:38:04 -0500

Evo odslušah BBC vesti, pa se prisetih verovatno najslavnije sintagme koja je skovana upravo na tom radiju: Velikog praska. To je negde u proleće 1950. godine - u verovatno prvoj naučnoj emisiji na bilo kom elektronskom mediju u istoriji - učinio ser Fred Hojl,Hablovo ultraduboko polje - presek čitave istorije svemira od Velikog praska do danas veliki astrofizičar, kosmolog i polihistor, koji je, ironično, to prvobitno smislio da se podrugne svojim protivnicima - rečenica je bila nešto kao "Ti ljudi stvarno veruju da je sve što postoji otpočelo u nekakvom velikom prasku!" U međuvremenu se pežorativni prizvuk izgubio, te se danas Standardni kosmološki model sasvim opušteno naziva modelom Velikog praska (uz pocasno veliko slovo). Međutim, to nije samo po sebi pomoglo da se otklone pojedina pitanja i nedoumice koje se gotovo neizbežno ponavljaju kad je ovaj termin u pitanju. Mnoge zablude, greške i predrasude su, nažalost, našle put do novinskih vesti, popularnih članaka, knjiga, a ponekad i udžbenika, koji bi svakako trebalo da svoj posao bolje obavljaju. Obično je izvor tome ono što je Ajnštajn lepo rekao: "Sve treba da bude najjednostavnije moguće - ali nikako više od toga." Hajde da onda ovde bar pomalo doprinesemo razjašnjenju istih, tim pre što je u komentarima bila izražena želja za nekim kosmološkim tekstom!

dalje

Spajanje nespojivog: Ojler, Magrit i “dve kulture”

Milan M. Ćirković — Fri, 09 Mar 2007 22:26:34 -0600

Ako je do sada na blogu toga bilo, promaklo mi je, te se unapred izvinjavam na pretencioznosti; ako ne, evo prilike da nešto uradimo prvi put: da stavimo u blog i matematičku formulu! Pošto sam mnogo puta imao prilike da slušam onu notornu predrasudu i golemu glupost da "svaka formula prepolovljuje broj čitalaca", sa velikim zadovoljstvom vas pozivam da joj se zajedno suprotstavimo (svakoj gluposti se, odista, valja suprotstaviti, jer je ćutanje saučesništvo). Držite se čvrsto! Evo, dakle, slavnogOjlerov identitet Ojlerovog identiteta, verovatno najelegantnije i najlepše formule u istoriji matematike, one koju je harvardski profesor Bendžamin Pirs nazvao "apsolutno paradoksalnom". U godini u kojoj obeležavamo 300 godina od rođenja genijalnog Leonarda Ojlera, vredi se podsetiti bar tog od njegovih stotina blistavih postignuća, tim više pošto ono simbolizuje nešto što nadmašuje granice matematike, pa i čitave nauke, i govori nam nešto o univerzalnim vrednostima svakog istinskog ljudskog postignuća.

dalje