Just The Way You Are

InspiracijaKada putuješ kolima sam to je sasvim druga priča. U društvu vreme brže prođe, zezanje, prozivke, promašeni putevi, daj uključi tu klimu, šorka oko muzike, sve to ima svoju čar. Ali voziti solo duge ture, to je zadovoljstvo koje je neopisivo. Čak je i tišina u kolima drugačija od one kada svi kuntaju.

Enterijer je isti – razbacane flaše Vitela (ona ispod zadnjeg stakla prokuvala više puta), papirići od čokolade i rizle u malim džepovima na vratima, mape na sedištu, mape u pregradi, mape na podu (još uvek otvorena ona iz Lajpciga, ne znam zašto, valjda zato što je tada još uvek ugođaj bio kompletan), poluizduvani airbagovi za glavu koje nam je pozajmio debeli (oh hvala debeli hvala hvala!), otvoreni Pringles iza ručne (da može da se grebe i donji dom), Bill Withers u omotu za Steely Dan, Steely Dan u omotu za Barry Whitea, Barry White u omotu za Kaleidoscopio. A bend koji svaki dan bezbroj puta peva našu malu himnu Tem Que Valer (sam se izborio za to, došlo je onako, spontano, Daj majke ti pusti još jednom tu neviđenu stvar. I podebljaj malo, ne čujeeeeem. I daj taj Becks Gold ološu) u playeru.

Izvadio sam disk. Sada ne slušam ništa. Zapravo, slušam kako Plavi kit jezdi asfaltom. Ovo je onaj deo gde nakon svakih desetak metara čuješ prvo prednje pa zadnje točkove. Taktak, taktak, taktak. I tako u narednih tridesetak kilometara. Dok ne prođem radove na putu, do skretanja od Trira ka Koblencu. Pola tri je izjutra, vraćam se iz Meca gde sam sa Francuzima gledao kako Zizu u 34. godini igra kao tinejdžer. Iz meraka. Kao što meni prija ova noćna vožnja.

Još malo pa će jutro, ovo je tik iznad severa Francuske. Isključio sam klimu i otvorio prozor, i levi i desni. Da pravi vetar. Da mi malo razbistri misli. Ne znam, ali kad god vozim sam, vrte mi se filmovi jasnije i intenzivnije.

Do sada nisam razmišljao koliko je vremena prošlo. Ne stiže se od zezanja. Sada kad sam solo, sve se nekako lagano slaže. Kao kore na doboš torti. Čoveče, još je ostalo samo finale. Da li je moguće da je sve ovako brzo prošlo? Dok obilazim konvoj kamiona iz Švedske, Španije i Litvanije, osećam da mi je taj skup kod Zmaja bio, ne znam, nedavno. Znaš ono kad se na ekskurzijama sa školom super provodiš pa ne kontaš koliko si bio na moru. Tako i meni ova avantura izgleda, pa nekako, ne mogu vremenski da je odredim. Pitaću kapetana Kerka ako ga budem sreo. Nije nemoguće da u ova prelepa brda sleti i Enterprajz, između gigantski vetrenjača i nestvarno velikih stubova nosača za most koji će spojiti dve planine i omogućiti da put A1 vodi prečicom a ne preko Koblenca.

Vinogradi podno Koblenca su na strminama kojih ima verovatno samo u Australiji, i vrede svaki neplanirani minut obilaska, ali sam se za put ka Francuskoj odlučio za Shortcut. I zbog toga što me je kopkalo šta ću zateći na mestu koje je na mapi obeleženo belim. Svi autoputevi su, jasno, žutim, a ovo je mala enigma. Levo na izlaz koji će mi omogućiti da ne vidim Brisel ponovo (šmrc, Leffe, najbolje pivo koje sam ikada pio...) i u brda.

MecRano je popodne, sunce još uvek prži i baca senku sa ogromne Scanie na staklo. Oružje na gotovs, stavljam cvikere i ubacujem u drugu. Ovde se to ne radi često. Šišaš petom i eventualno se skloniš ako prozuji (proleti) neki Lamborgini. Ovaj mali seoski put izaziva, preticanje svuda dozvoljeno, ali puštam Italijana ispred da me maltretira. Selo na svakih pet kilometara, skockano kao livade Hobita. Pitam se, da li se ovde išta od srednjeg veka promenilo. Zato im je tako dobro.

Mapa na mestu suvozača, otvorena na mestu gde se spajaju F odozgo i petica sleva. To je kvadratić koji će mi pomoći da prođem ova brda. Na kružnom toku u centru ili na izlazu iz sela, ma koliko malo bilo, iza cveća putokaz za naredno selo i oznaka da si na pravom putu koji će te odvesti na zasada završen deo A1 bahna. Slaže se sa mapom, tačno vala.

Mislim da smo jedno pedeset puta promašili razne izlaze u ili iz mesta u koje smo dolazili, tj. izlazili. Sa dve otvorene mape, i vozačem koji gleda znake. Kako je to moguće nemam pojma, ali sam apsolutno siguran da kada bi svako od nas vozio solo da bi bez greške našao svaku čuku na vojnoj karti. Ali kada smo zajedno, pa kao grupa TNT. Grunf je naravno vozač, a uloge Sir Olivera, Alana Forda i debelog šefa se menjaju. U zavisnosti od toga ko jedini nema mapu nego ždere i cirka i dobacuje ostalima da su nesposobni idioti. Pa kontra, pa rekontra, pa njemu ispadne puna kesa čipsa, pa ne diraj masnim rukama kartu šabane, pa daj meni da vozim bolidu, pa skini više taj treš sa plejera, pa neko prospe foru a onda svi popadamo. Svi sem vozača koji pokušava da skapira zašto je umesto na sever otišao u Belgiju. I tako...

Zadovoljstvo da uživam u singlu pripalo je meni. I, kako to da, uopšte, se ja solo uputim u Francusku?

Pa, recimo da smo rešili da se malo odmorimo jedni od drugih. Jedan i dalje obrađuje plantaže u Amsterdamu (treba napraviti zalihe za sledeći Northsea jazz festival), druga dvojica bi da radije na bazenu istope ovih 35 stepeni (a i svašta tamo ima. Mnogi se javno vole. U Kelnu je u nedelju nešto kao evropski gej samit. Bićemo tada u Berlinu : )), a meni je mogućnost da budem sa navijačima zemlje koja igra polufinale svetskog prvenstva primamljivija od bilo čega. Juče sa Nemcima u Dortmundu, danas sa Francuzima u Mecu.

A i volim putokaze. Osećam se sjajno dok osvajam teritoriju koju ne poznajem. Talični Tom u lovu na sunce koje zalazi.

Samo vinoSuper mi je bilo kada sam na izlasku iz Luksemburga ugledao putokaz Mec, Strazbur, Pariz. Skoro isto kao kada sam blizu Atlantika par dana ranije na jednom velikom raskršću video, ne fore, nego preciznog obaveštenja radi – Pariz, London, Madrid, sa sve kilometražom.

Ništa nije daleko. Sve možeš. Nema umora. Samo napred. Je l’ to ono što sam čekao? Ne znam, sreća je lepa dok se čeka. Da li sam happy sada u pola noći? Valjda. Ne umem da definišem taj osećaj. Navikao sam se na putovanje i super mi je. Osećam ovaj vetar, osećam svežinu, osećam kako me boli noga na papučici gasa, osećam kako mi se majca zalepila za sedište, osećam kako je sasvim dobar ovaj mlaki Pfanerov Ice tea, osećam kako mi prija tišina. Maštao sam o ovome dok sam gledao Blues Brotherse. I Telmu i Luiz dok bežeći od svih osvajaju Grand kanjon. Tu muziku Hansa Cimera koja me je uvek obarala s nogu.

Uzimam iz ne znam kog omota Barryja Whitea. Nije tačno da se on sluša samo udvoje. Maestro Barry je majstor da ti iz malog mozga iščačka maštanja. Tinejdžerska. Sadašnja. Buduća. Obično slušam ceo disk ali sada želim onu koja me na ovoj kompilaciji najviše pali i stavljam pet puta na repeat. Njegovo tumačenje Billyja Joela, Just The Way You Are. Ne smem da kažem da li je bolji od originala.

Večeras počinje Exit. Po prvi put neću biti tamo. Krivo mi je za jutra na Padilla stageu. Ali ni ovde par hiljada kilometara gore nije tako loše...

Mlaki Ice Tea je najbolje piće na svetu.

Da okvasim glasne žice.

Da izbacim iz brzine i zaplovim u tišini kroz noć:

Don't go changing, to try and please me
You never let me down before
Don't imagine you're too familiar
And I don't see you anymore
I wouldn't leave you in times of trouble
We never could have come this far
I took the good times, I'll take the bad times
I'll take you just the way you are...