Ljuba Čekić i druge priče

U tom trenutku, već četiri godine sam stanovala u ne-kraju, na bezličnom Bulevaru revolucije, u zgradi poznatoj po kafani „Šestica”. Bila sam neka nova strašno važna osoba koja je odslušala “paket aranžman”, bila inventar na tribinama u SKC-u i Domu omladine, obišla “zlatnog papagaja”, “arcade” i “galeriju”, šetkala po mondenskom KPZ-ui napravila tranziciju od sedam milja..od padanja na mangupe sportiste do loženja na intelektualace… 

Tog dana, o kojem pišem, stajala sam sa preko puta moje tadašnje kuće, na tramvajskoj stanici koja vodi ka gradu i Filozofskom fakultetu, doterana, sa značkom “Lenjin dete” (pravom,  ne lažnjakom suvenirom iz bloga o muzeju DDR) i zelenom ruskom tašnom konzervom kutijom za igračke, čisto provokacije radi jer su partizani, komunisti i Rusi bili užasno passe. 

Neko mi je prišao i počeo da dobacuje, a onda se iz senke drveta izdvojo jedna lik, približio se dosadnom dobacivaču i rekao: “skloni se, to je dobra devojka”, okrenuo se prema meni i pružio ruku: “Ljuba Čekić, samo da te pozdravim”. 

I tako sam, u dve rečenice, iz novoromantičarsko – mondenskog transa, iznenada bila vraćena u jedna drugi kosmos, u kraj „kod pekarčeta,” mikro zvezdarski svet, koji se prostirao duž poprečnih ulica koje idu na gore i dole od Gradske bolnice, uspinju se do ulice Milana Rakića, i pomalo skreću u Belopalanačku ulicu, skriveni sokak u kome su svi pred vratima ostavljali cipele, i koji je, prečicom, vodio dalje do bazena Olimp. 

Ljuba Čekic i mnogi kojima sam danas sasvim zaboravila ime, i glavni dečaci iz OŠ „Veljko Dugošević” uređivali su, a da nikad zaista nisam shvatila kako i zašto, jedan zapleteni sistem vrednosti i pravila, koji je bio otporan na spoljašnji svet i sve što se u njemu dešavalo. 

U svetu tih pravila, svako ko je hteo da se zabavlja sa nekom devojkom, morao je prvo da dobije dozvolu od nekog prethodnika, ako je taj prethodnik bio neki užasno važan lik na bedemu ispred pekarčeta. Niko “nižeg ranga”, nije smeo da gleda devojku dečka “višeg ranga”. Ko nije znao, samo mu se reklo. Devojku “glavnog dečka” uvek su ispod koševa, u Veljku, čuvali njegovi ortaci, da joj se slučajno neko ne približi, a o svim neprijateljskim približavanjima je podnošen detaljan izveštaj. 

Ako je neko iz druge škole “imao nekih pretenzija,” prvo bi se ekipe dve škole sastale http://blog.b92.net/node/1432#comment (tu je svedok), da se spor raspravi mirnim putem. Ako nije moglo mirno, zakazivana je tuča, na kojoj su u najgorem, dozvoljavani lanci.  

Iz jednog kraja se nije moglo preći tek tako u neki drugi, a da se isto tako važni iz tog kraja nisu saglasili. Tako smo nedelju dana čekali da se utvrdi, da li bi zvezdarci mogli bez incidenata mogli da dodju u neki, tada jedan od retkih, disko klub na Karaburmi...Kad su se te iste večeri, na Karaburmi pojavili i Zemunci, spor je jedva izglađen.... 

Svi ti jako važni događaji, koji su okupirali naš mozak, kasnije su postajali deo lokalne legende, postava „kod pekarčeta” se menjala, o pređašnjim mangupima se pričalo s poštovanjem, a oni bi se, pošto su dobili tanji dosije u policijskoj stanici u istoj toj ulici Milana Rakića, i stekli slavu, „penzionisali” negde oko 20-te, ženili i predveče špartali krajem. Bane Bumbar story iz 80-tih. 

Sa 16 sam napustila taj čuveni kraj, do 20-te zaboravila njegova pravila, a onda je nekih deset godina kasnije, umrla Simka. To je bila naša prva drugarica koja je umrla od side, prva devojka koja je nosila italijanske čizme sa mamuzama, zabavljala se sa fudbalerom (koji su postali trendy), smuvala se sa Goranom Bregovićem, (možda stvarno ili izmišljeno) udala za vlasnika lanca robnih kuća i rodila decu pre nego što je pokosio heroin. Bar jedna trećina moje generacije, tada je, jednko navučena, već bila u Londonu ili Amsterdamu. Tu su bila „mesta.” Ako tamo nisi bio, nisi bio nigde. 

Posle se neki mangupi iz kraja nisu penzionisali. Neki od njih i danas u na naslovnim stranama. 

---------------

Dugo sam se nosila mišlju da pokušam da nađem ljude čije je selo ili varošica potopljeno, da bi bilo izgrađeno veštačko jezero i da ih pitam kako se osećaju ljudi koji nikada više neće proći svojom ulicom, nikada neće videti neki grm ispred koga su se prvi put poljubili, nikada neće izneti slike koje su zaturili na tavanu. 

Ispostavilo se da mi ne trebaju ni jezero ni neki drugi ljudi. U ovom trenutku, u mislima, dodirujem rukom neku duboku vodu i pokušavam da vidim, da li se nazire bilo kakav trag kraja “kod pekarčeta.” 

Očekujem Ivanu da mi kaže, nemoj da ideš, odavno ga nema. 

Ostale priče iz ovog sentimentalnog sveta su u imaginarnom kraju na adresi:http://blog.b92.net/node/1562