Sta cu, kad volim...

Nije bas da mi nedostaje pisanje. Jos se nisam prikljucila srecnicima koji su uspeli da pobegnu iz novinarstva, smire zivce, nesto usput zarade i tako odluce da piskaraju iz hobija. Naprotiv. Pisem da bih zivela. Skoro vec zaboravih ona davna vremena kad je bilo obrnuto...

Takodje, nisam bas ni zaljubljenik u komentare onoga sto napisem. Jos se nisam ocelicila i postala imuna na sve sto ce drago citateljstvo reci i napisati. Pozitivne ocene zaboravljam odmah, a negativni mi unistavaju i ono malo nervnog sistema sto mi majcica Srbija vec nije unistila.

Ipak, iako se na blogu samo pise i komentarise, prihvatih da se prikljucim ovoj ekipi cim me pozvase. Bice da je stvar slicna onoj kad muz prebija zenu, a ona smerno objasnjava: “Sta cu kad ga volim”. Tako, valjda i ja...Dobila sam odavno zuljeve od cuketanja po tastaturi, najsrecnija sam kad mogu da iskljucim mozak i zaboravim gde zivim, dosta mi je komentara svih vrsta, ali cini se da ljubav trpi sve. Sta cu, kad volim...

U to ime, evo, prijavljujem se. Valjda cu imati i nesto pametno da kazem.