Sigurna kuća

Teško mogu da ne primetim akciju Za našu decu koju je pokrenula RTV B92. Akcija je sjajna, humana i nešto što je ovoj zemlji odavno trebalo. Pa ipak, povremeno se pitam da li je to dovoljno i koliko je uopšte svrsishodno.

U zemlji u kojoj svaka treća žena trpi fizičko, psihičko ili kakvo drugo nasilje bilo od sadašnjeg ili bivšeg partnera, a vrlo slično ili čak gore prolaze i deca, izgradnja jedne ili dve kuće, sigurnog doma za žrtve nasilja u porodici je tek mali korak, divan ali usamljen pokušaj.

Mada su napori "Savetovališta protiv nasilja u porodici" za svaku pohvalu, oni su i dalje jedini koji se time bave na terioriji grada Beograda. A pomoć je potrebna mnogima. Nemam mnogo godina, ali sam ipak upoznao mnoge porodice kojima je pomoć potrebna - mnoge unesrećene žene, mnogo prestravljene dece. Upoznate jednu takvu ženu i mislite kako je ona usamljen slučaj, nesrća koja pogađa retke beksuze, onda upoznate još jednu, pa još jednu, a onda shvatite da ih ima na stotine, hiljade i da velika većina njih praktikuje ćutanje, kao da su zavetovane, jer nemaju kome da se obrate ili nisu hrabre da se obrate onima kojima bi teoretski mogle.

A zašto je to tako? Zašto živimo u državi nesrećnih porodica?

Kada sistem puca, on puca po svim šavovima. A prvo se raspukne u svojim najtananijim tačkama - porodicama, stubovima društva. Beda vodi alkoholizmu, alkoholizam produbljuje bedu i jedno s drugim stvara situaciju u kojoj više niko nije siguran da li voli drugu stranu, ili je sa njom iz navike, ili čak iz straha. Rodbina vidi, prave se da ne vide; prijatelji vide, pobegnu jer se plaše da je zarazno; komšije smatraju da je kriva žena, jer je on opet došao kući i zatekao nered, i onda je, jadan, morao negde to nezadovoljstvo da izbaci. I bože sačuvaj da će pozvati policiju kada zidovi počnu da se tresu. Ne. Sašaptavaće se, davati neumesne komentare i zvoniti jedni drugima na vrata u želji da podele najnovije informacije.

Ipak, i kada bi pozvali policiju stvari bi ostale iste. Policajac veovatno i sam kući sprovodi slične pedagoške mere, a ako i ne, nastupiće muška solidarnost - ''Nemoj prijatelju, pusti je, smiriće se...'' - najgore su reči prekora koje će dripac dobiti. Kada bi samo jedan postupio drugačije, verovatno bi i svi drugi nakon toga razmislili. Ali ne. Mrtvo more. Bez talasanja, molim.

Ona će sa njim ostati godinama. Verovatno zauvek. Strah. Sramota. Nedostatak izbora. I finansijska situacija ovde nije presudna, tek da pojasnim. Znam žene koje trpe ovakvu torturu, ili su je godinama pre potezanja konkretnog rešenja trpele, a imale su obezbeđenu egzistenciju. Navika je čudo.

On će sa njom ostati godinama. Verovatno zauvek. Njemu fino. Sit, opeglan, opran, voljen, a uvek žrtva, uvek neshvaćen, eksploatisan. U javnosti fin i odan suprug, ''blago tebi kada ga imaš, a onaj moj neće ni sudove da opere'', a iza vrata razjarena zver koja samo čeka i najmanji razlog da se oslobodi viška energije.

Oni, deca, tragove na duši nose godinama. Sasvim sigurno zauvek. Jedni to javno pokazuju, divljajući na utakmicama, uništavajući javnu i tuđu privatnu imovinu. Oni drugi ćute, povuku se u sebe, imaju tikove, ljudi ih smatraju čudacima jer se teško ili nikako uklapaju. Loši su đaci ili krajnje suprotno, potpuni perfekcionisti. Ponekad i sami stvaraju tragične porodice. Ponekad ih ne stvaraju uopšte, plašeći se neuspeha. Profila koliko hoćete, jer svako svoj krst nosi na sebi svojstven način.

Pozajem i poznavao sam užasnu količinu ljudi koji kroz ovo prolaze. Neki moji najdraži prijatelji su proživeli i proživljavaju ovaj pakao. Znam devojku koja se zarekla da se nikada neće udati, iz straha da će doživati isto što i njena majka. Znam staricu od sedamdeset godina koja i danas ima modrice. Tek da njen dragi ispoštuje tradiciju. Jedva hoda ali to zadovoljstvo neće da propusti. Najveći broj njih nikada neće pomoći sebi. Jedan deo hoće, ali će to biti samopomoć, a ne pomoć, jer od ovog društva nisu navikli da je dobijaju.

Njima posvećujem ovaj blog. Njima koji su najtragičnije ličnosti propale ekonomije, narazrađenog socijalnog sistema ove države i korupiranih političara čije interesovanje za građane koji su ih birali seže tek onoliko duboko koliko im je dubok džep.

Svaka čast RTV B92. Svaka čast "Savetovalištu protiv nasilja u porodici". Svaka čast gospođi Ružici Đinđić koja se nalazi na čelu ove kampanje. Divan je ovo gest s njihove strane. Nešto što bi trebalo da odjekne i mnogo šire nego što je odjeknulo. Ipak, sve ovo nikako ne sme da bude maksimum. Ovo treba da bude tek pokreteč promena u sistemu, i još bitnije, pokretač promena u svesti ljudi.