Fakultet i kako ga preživeti

Sluzim narodu ;)

Marin Milosavljevic
novinar, urednik & svakom loncu poklopac

da se samo u ovoj našoj stradiji dešava da student koji studira književnost ne sme da piše, ili bar ne sme da priča o tome. A da se ponaša kao akademik ne sme niko dok ne napuni jedno 86 godinica.

Vi to u pauzi izmedju kafe sa Klunijem i aerobika sa Madonom svratili i kod mene? ;)
Hvala :)

Marin Milosavljevic
novinar, urednik & svakom loncu poklopac

Veoma cu vam biti zahvalan ako mi otkrijete ko je izvor te vase informacije da cu diplomirati u 34. godini. Moji planovi su malo drugaciji. Ipak, ako je u pitanju neki pouzdani izvor, mogu i da se zamislim nad tim.

Btw., i ja se slazem da ovo ima samo kod nas. Sve bre moram sam da rasporedjujem. Hitno treba da trazim fakultetu da mi plati jednog poslovnog asistenta. Ovako vise ne ide...

Zahvalan na svakom komentaru,

Marin Milosavljevic
novinar, urednik & svakom loncu poklopac

...kao je Rokfeler glancao jabuku po jabuku, kupovao ih u sirotinjskoj četvrti Njujorka, a tako izglancane prodavao u bogataškoj. Od profita je kupovao nove i nove jabuke, okretao biznis, sve dok mu jednog dana nije umrla bogata ujna i ostavila brdo love.

Elem, Jovilim ti prisoli, pa reko' da se prisetim anegdote.

A tu je, posebno za Jovu, anegdota o tome kako su studenti u Beogradu, nekad a verujem i sad, imali rasporede predavanja koji kod normalnog čoveka unište ili normalan život, ili svaku radnu naviku, a o svakoj mogućnosti da se nešto i radi i zaradi da i ne govorimo. Svojedobno je raspored na ETF-u izgledao ovako:

08-11 nastava
13-15 vežbe
18-21 nastava

Sankcije, rat, nema benzina, nema autobusa, nema struje, nema tramvaja, plata 2 marke, nema ni za kiflu i jogurt, da se vraćaš peške do kuće u pauzama da bi jeo, odmorio ili učio - nema šanse (a i pokupiće te VP i završićeš na frontu - opet), a o tome da imaš i neki posao sa nekim standardnim radnim vremenom (osim 22-06 kao portir ili vampir, pa pravac na faks) da i ne pričamo.

I onda mene tada pita moj sin: "Ćale, pa kako da postignem? Mrem...", a majka mu odgovori (vole one u sve da se mešaju): "A kako je mama sve stizala: i da te rodi, i da skokne do Trsta da se obuče, i do Milana i Rima i Venecije, i do Madrida i Barselone, u parizu smo bili - sećaš se Badžo?, u Rusiji... ih, koliko puta smo išli u Rusiju... Pa Čehoslovačka, Poljska, jedna i druga Nemačka, Mađarska, Egipat, Tunis, Afrika... Jedino nismo bili u Severnoj Americi i u ... gde ono? Bili smo u Kini... Ah, da: nismo bili u Australiji. Daleko, a kažu i da je vrućina... I SVE TO DOK SAM TE DOJILA I DOK SAM STUDIRALA!"

Ja je gledam, mislim se žena poludela. Sinu izbijaju ospice, ne zna jadan šta da kaže, a ja mu kažem biće bolje i samo neka uči a sve drugo će doći vremenom.

Došlo je. 15 godina kasnije on je vani, dođe kad stigne, ima posao koji se odlično plaća (što je lokalnim tetkama veoma bitno da znaju), a iz njegove generacije 0.1% je isto to ostvarilo (napustilo zemlju i sad žive tamo negde), a ostale njegove drugare srećem ponekad...
Neko se oženio i živi kod svojih, neko kod njenih. Rade, sastavljaju kraj s krajem. Pitaju me za Mišu: je li se snašao, kako mu je, javlja li se, kad dolazi?

A Miša, kada dođe, priča im kako je tamo uređen sistem, kako je malo teže deci koja dođu sa gotovo nikakvim predznanjem iz škole objasniti elementarne stvari iz nauke, ali dobro, nekako se diplomira sa 22-23, nekako se doktorira sa 26-7, mada ih ima dosta - kaže mi moj sin - koji doktoriraju i ranije, sa 18, 19, 21-2. Kaže, to je tamo praksa, kad vide da neko ima dara ne zamaraju ga ostalim trivijalnostima. Uostalom, kaže, ko se još seća kako je nastala Tanzanija i kome je to bitno???

Od Tanganjike i Zanzibara, pomislim ja, ali prećutim...

Samo neka deca rastu...

Marine, lepo pišeš, vidi se da imaš šlifa i duha. Razvijaj to i ... hmmm ... Rim, Pariz, Tokio ... čekaju na neke nove Marine. I pokušaj sa leganjem između 21 i 22 časa, a ustajanje između 03 i 04. Kod mene je to davalo najbolje rezultate, dan nikad duži, iako sam uglavnom bio noćna ptica pre (a i posle) toga.

I sada je sistem vrlo slican kao za vreme sankcijske SRJ - tesko da se moze biti potpuno redovan na predavanjima i vezbama, a uz to raditi puno radno vreme. Ovako, novinarsko-uredncki angazmani, bez radnog vremena i uopste bilo kakvog reda i poretka jos nekako i funkcionisu...
Ali dobro. Igramo sa podeljenim kartama najbolje sto umemo. Mozda su bas to te "cari studentskog zovota".
Btw. Hvala na lepim recima i savetima. ;)

Marin Milosavljevic
novinar, urednik & svakom loncu poklopac