Alto da Boa Vista

Foto: Mira ZdjelarHOLDEN: One one eight seven at Hunterwasser...

LEON: Oh... that's the hotel... where I live.

HOLDEN: Nice place?

LEON: Huh? Sure. Yeah. I guess.

(Hampton Fencher i David Peoples: Blade Runner)

Pre dvadesetak-tridesetak godina još uvek se uveliko govorilo u teoriji kako živimo u civilizaciji koja se odrekla vremena i temporalnog, a u korist prostora i sadašnjosti. Kritikovala se supremacija spacijalnog u modernizmu, težnja za ekspanzijom, mit o granici. Danas, kada je i prostor, kao i vreme, sabijen i skuckan u virtuelno, i ta varijanta graničarsko-osvajačkog modernizma deluje anahronično.

U neonu i staklu kojima smo sve više i sve sistematičnije okruženi, prostor gubi svoje atribute, prostranost i prostornost, i osećaj uzbuđenja pred neistraženim, osećaj iznenađenja i anksioznosti pred novim, sve je ređi, i sve standardizovaniji. Zara nas čeka i u Beogradu, i u Torontu, i u Bogoti, i u Kuala Lumpuru. Ista planeta, iste pantalone. Čak i da nema Zare, ili baš tih pantalona, DHL isporučuje.

Utoliko mi je zanimljiviji bio doživljaj prve vožnje preko gotovo cele urbane gungule zvane São Paulo, od aerodroma Guarulhos na krajnjem severoistoku, do kraja grada sa pastoralnim imenom, Alto da Boa Vista (Uzvišica lepog pogleda), na ljutom jugozapadu, toliko južno i toliko zapadno da ni na prilično sveobuhvatnoj mapi grada nije bio ucrtan. Bilo je fascinantno i samo to saznanje, da ću, bar neko vreme, živeti u mestu koje se ne vidi na mapi grada koji nikada ranije nisam video. Sedeći još uvek u svom, dakle virtuelnom, svetu, gledajući slike betona koji se pruža do neba, kao i mape sa ponekom zelenom mrljom, učeći imena koja mi još uvek ništa ne znače - Ibirapuera, Vila Madalena, Higienópolis, Vila Mariana, Morumbi - pitao sam se šta u opštem poretku stvari predstavlja Alto de Boa Vista, gde me je čekao iznajmljen stan.

Ima mnogo gradova na svetu u kojima put od aerodroma do odredišta u gradu ne govori ama baš ništa ni o čemu. Siđete iz aviona na aerodromu Charles de Gaulle, izađete iz Roissija, i pred vama se pruži Périphérique, suburbana pustopoljina. Mnogo skretanja, dve benzinske pumpe, jedan Carrefour, pa jedno sat toga, zavisno od saobraćaja, i, puf, evo vas u starom Parizu. São Paulo nije takav. Autoput nemilosrdno prolazi kroz neke od važnih tačaka u gradu, i daje novopridošlom priliku da već stekne prve utiske, a prvi utisci, ma koliko se kasnije ispostavili kao pogrešni, vrlo su važni. Avenija Tiradentes, koja postaje 23 de Maio, a zatim nešto drugo, omogućuje da se vidi bar nekoliko lica grada, od starih železničkih stanica i kasarni, preko napuštenih dvadesetospratnica u centru, koje bogatima više nisu interesantne a siromašnima nisu bile dostupne dok su se još mogle upotrebom očuvati, do muzeja i parkova blizu Pauliste, glavne avenije u gradu, i sitnih, ružnih kućica kada se već uđe u Santo Amaro.

Već od prvog dodira sa megalopolisom izbija žestina doživljaja, gustina vozila, ljudi, prljavi vazduh zagađen saobraćajem i prigradskom industrijom, ekološka kataklizma pojasa oko prezagađenih reka Pinheiros i Tietê, plakati koji najavljuju program obnove obale koji deluje više nego optimistično, fabrike, favele (divlja naselja sa udžericama od neopisivih materijala), veliki tržni centri, isti onaj Carrefour iz Pariza, restorani u kojima se na dobru govedinu dolazi dobrim kolima, pijace do kojih se iz favela dolazi peške, pa onda pretrpanim javnim prevozom, ako naiđe, i sve to u olovnoj izmaglici toliko karakterističnoj za grad u kojem se zvezde vrlo retko vide.

I onda, odjednom, zidovi. Samo zidovi. Beli, sa reklamama za forró, deterdžente za rublje, prodaju pasa, povoljno. Kola dolaze do kapije koja podseća na državnu granicu, a moje užasno limitarno znanje brazilske geografije kaže mi da to državna granica nije i ne može da bude. Rampa se podiže, kapija se otvara za mene. Ja sam morador novo (novi stanar) nekog čudnog okruženja sa pet dvadesetospratnica (razumljivo), i nekim bujnim rastinja okruženog žicom, gde ptice cvrkuću (nerazumljivo), i jedino što odaje da ova tropska šuma nije prava tropska šuma, već lažna tropska šuma, upravo je ta žica sa strujom visokog napona, i puteljak koji je kroz nju pažljivo napravljen, i poneka strateški postavljena kamera za nadgledanje. Moj novi svet se zove condomínio fechado (zatvoreni kondominijum).

Sve u meni se buni - u São Paulo došao sam pre dva sata, ali već mi je jasno da ovo, zapravo, nije ono što sam mislio da će biti São Paulo, već neki drugi prostor, nešto što pripada, ali ne pripada, što jeste, ali nije.

Jedne večeri, nedeljama kasnije, kada je stan na osmom spratu postao Kuća, sedeo sam na balkonu okrenutom prema jugu, i rekao, sa namerom da budem vickast, kako se odavde za vedrih noći može videti Južni pol. Sada shvatam da je moja vickastost samo nespretno prikrivala želju, želju da i ja na trenutak osetim taj nedohvatljivi, neopipljivi, a ipak stvarni, osećaj da sam na kraju sveta, na granici, da odavde nema dalje.

Gledajući u senoviti jug, sa kojeg ovde ne sija sunce, znao sam da itekako ima dalje.Foto: Mira Zdjelar Pored još čitave gomile visokospratnica, samoposluga i benzinskih pumpi koje su se nazirale i još uvek pripadale Gradu, od Južnog pola me je delilo znatno više nego od Severnog svojevremeno u Evropi mog detinjstva, ali bio sam na ivici golemog grada, i južnije nego ikada ranije u svom životu, i ma šta to značilo, budila se ta žudnja, pobuđena prostorom; prostorom kao dimenzijom, ili prostorom kao iluzijom, ne znam tačno. Prirodno je da se takve stvari ne mogu znati.