Božić, mame i Hollywood

Tena Štivičić (30 Decembar, 2006 - 01:05)

Kad u subotu prije Božića oko podneva u centru Zagreba izađete iz taksija napadnu vas sa svih strana Djeda Mrazovi (Djedovi Mrazovi?) Zagrepčani na špici u svom subotnje-podnevnom ruhu, a na svaka dva po jedan Djed Mraz. Prolazi Tarik Filipović, s obje mu strane i veliki i mali Djedovi, a oko njih kruže paparaci, kao oni Saturnovi prstenovi.

Valjda preko student servisa zapošljavaju za Djeda Mraza, pošto su svi nešto mladi i tanki. Kaže ovaj moj Stranac kog sam dovukla sa sobom – kako su ovi vaši zagrebački Mrazovi vitki. To ti je tranzicija. Štogod usvojimo, s tim pretjeramo. Kod nas i Djeda Mrazovi moraju biti mršavi i 'fit'.

Ali ne brinite, nije ovo još jedna tužaljka na temu Božića i praznika. To je samo povod za jednu drugu priču, a ima veze s obitelji, posebno s mamama, pridošlicama, brigom i povjerenjem. Prava božićna priča.

Ne kažem da se dogodila, ali svakako se mogla dogoditi. U obitelji poput moje. Iščašenoj građanskoj. U kojoj se ne ide u crkvu, tata nikad nije lupio šakom o stol, mama drži osamnaest kutova kuće u jednoj ruci, a dijete su oduvijek odgajali kao ravnopravnog člana. Tata je nonšalantan, pisac - boem, 'pusti ga' i zna da o brigama mama najbolje brine pa je ona tako spontano već davno postala povjerenik za brigu i sva predviđanja kako bi nešto moglo poći po krivu i kako se to može izbjeći.

Bila je zima, a zimi su stvari teže i tuge nekako jače peku. Tako i Mama, dok noću šeta pse oko Džamije, još malo više razmišlja o Kćerki koja živi miljama daleko. Pogotovo otkad Kćer živi sa Strancem. Sa strancima se nikad ne zna.

Uzmimo naprimjer da Kćer putuje u Indiju. Sa Strancem. Koji tamo snima neki film. Mama je obično, još od vremena kad je pokojni Đani u svojim zlatnim danima namigivao s pozornice Komedije, slaba na glumce. Tako je Stranac i zaradio prve bodove. Koje ne bi dobio da je naprimjer stranac i kompjuterski stručnjak. Ali ipak, s tim je putom u Indiju malo pretjerao. Ode on, a Kćer da mu se pridruži pri završetku snimanja. I to zato što radije radi svoj posao u Londonu nego da tamo svija noge u lotus tri tjedna dok on snima, a za takve ambicije je zaslužna ta ista Mama. To je u redu. Samo opet ispada da sama leti u Indiju. Dapače, kad sleti u Bombaj po nju će doći 'netko' tko će je odvesti u hotel. Zatim će sljedeće jutro ponovno doći 'netko' ili čak netko drugi tko će je odvesti na aerodrom i staviti na avion za neki sasvim drugi dio Indije. Tamo će iz trećeg djela Indije stići Stranac i sastati se s Kćerkom. Hm...

Hoda tako mama oko Džamije, primila sestru pod ruku, psi im se pletu oko nogu. Mršti se nešto, kotačići se vrte u glavi, samo što ne iskoče.

Kao da to sve nije dovoljno sumnjivo, još je odjednom ta neka fantomska filmska kompanija, zamolila Kćerku da ponese sa sobom paket (?!) Baš im je usfalilo šminke, sprejeva nekih, autana, vate i sličnih stvari. (?!!) Baš nema drugog načina da se to dopremi nego po Kćerki. Da li se od Kćerke očekuje da paket nosi u ruci ili da ga proguta? Hm... Hm...

Iako mamina sestra, takozvana Teta obično svojom neumoljivom trezvenošću prkosi i puno većim dramama, ovaj put je i ona poklekla. Možda zbog podsvjesnog nepovjerenja prema Britancima? Nas još nisu pokušali pokoriti, ali veći dio svijeta jesu. U tom smislu sasvim je logična pretpostavka da je Stranac sve ovo dosad inscenirao. Mjesecima se trudio, šarmirao Mamu, iznajmio na jednu večer ono kazalište na West Endu gdje mu je Mama pljeskala – a sve s krajnjim ciljem da namami Kćerku u Indiju, pa ako ne završi u zatvoru s paketom droge u obliku tekućeg pudera, svakako će je u bijelo roblje prodati taj misteriozni 'netko' tko će ju dočekati na aerodromu. Šta je razumno razumno je. Uopće, ko normalan ide u Indiju? Neki se već nisu vratili, a oni koji se vrate, ne vrate se normalni nego poslije nose krpe, pale štapiće od kojih se dobija migrena, pričaju ispod glasa i jedu rukama.

Tako misli Mama, deveti krug oko Džamije. Već je jednog Iranca preživjela, za dlaku izbjegla da joj Kćerka ode u Iran pa poslije 'ne dam svoje dijete' sve u šesnaest. A o susjedima da i ne govorimo. Pa dokle ćemo izazivati sudbinu?

Međutim, teorija zavjere ne vrijedi ni suhu šljivu ako se s nekim ne podijeli. Pa s kim bolje nego sa Kćerkom i to u seriji telefonskih poziva, s povremenim pribjegavanjem najstrašnijem oružju: 'I tata ti se brine!'

I šta se dogodi? Kad se djeca odgajaju u samerhilskom okruženju gdje se štuje svačiji glas, onda usvoje taj pristup pa ga i retrogradno primjenjuju. Onda se teško dogodi rezanje pupčane vrpce, onaj jedan trenutak kad pošalju roditelje i njihove stavove u ropotarnicu preživljene generacije. Nego lijepo uvažavaju njihove stavove i ne mogu si pomoći. I dok pakiraju japanke u kofer, počinje ih mučiti podmukli mali crv sumnje i doista uhvate sami sebe kako na podu spavaće sobe preturaju po paketu filmske kompanije, otvaraju bočice s tekućim puderom i intenzivno se crvene u licu.

Izbezumljen scenarijem koji se plete na osovini London – Zagreb, Stranac pusti sve kvragu, otkaže 'nekoga' i dođe u Bombaj pred Kćerku da joj ukine paranoju. I tako sretno sjedinjeni, svoj vjerojatnosti usprkos, sjede oni u hotelu u Bombaju i smiju se tome kako briga ponekad čovjeka izludi i kako je povjerenje zeznuta stvar itd. itd. Smiju se oni tako smiju, a pred spavanje Stranac kaže: 'Ljubavi, daj mi svoj pasoš da ga stavim u sef s mojim.' I primjećuje kako smješak iščezava s lica njegove sretne djevojke. 'Ma je', misli si ona, 'pa nisam ja pala s kruške. Ko da ne znam kak to ide, daj mi svoj pasoš, a sutradan pasoša niotkuda...'

Ne kažem da se to dogodilo. Tako bi moglo biti u nekom filmu, kad bi Mame radile u Hollywoodu.

A Stranac nije ni pripadnik sekte ni vegetarijanac, puši i uvijek uzima repete, ma već je ko naš.

» Tena Štivičić

Moja mama je za mog Stranca

dunjica (30 Decembar, 2006 - 01:16)

Moja mama je za mog Stranca uvijek govorila: "Ni da sam ti ja birala, ne bih ti boljeg izabrala." Sto sam jos mogla pozeljeti?! Ali moj Stranac bas i nije vise stranac. Govori hrvatski, srpski i bosanski (po potrebi; cak ih i razlikuje ono sto se razlikovati moze, npr. razlikuje kasiku od zlice, hiljadu od tisuce, cak i ocat od sirceta), popije i pojede koliko treba, pa sad imam "problem" da mi ne vjeruju da je "Svabo". "Sigurno je taj naseg porijekla," mudruju domaci promatraci, "kad tako dobro govori nas, i bas je tako fin i prijatan, nije ´ladan kó ti Svabe, ....", govore uglavnom oni koji tesko da su u zivotu i vidjeli drugog stranca, osim ovoga koji, eto, nije pravi.

Znam

Tena Štivičić (30 Decembar, 2006 - 16:48)

meni isto govore uopce nije ko Englezi. pa i nije, kad je Skot, tj. Shkot.
i sad se vec bas svima svidja. doduse kaze jedan moj prijatelj: Pa nisi ti vise u godinama da im se ne svidja... :-)

To s godinama...

dunjica (30 Decembar, 2006 - 21:00)

To s godinama je vec uvreda casti. Ni ja nisam vise mlada, on je uz to jos 6 godina mladji, ali mu ipak nije bilo lako da pridobije srca mojih odanih prijatelja/ica.

E stvarno

zalosna sova (31 Decembar, 2006 - 08:57)

jel' ima ovde psovanja? Ja sam tu jos nov i neiskusan...

Kad smo kod 'stranaca' i roditelja... Dodjem ja iz Canade u BG, posle vise godina, i pokazujem roditeljima slike kineskinje s kojom sam tada zivio... Oni tu nesto gledaju, vidim nije im svejedno, ali nista nece da kazu. Sve kao "pa dobro, fina je, zgodna, lijepa...". Razmisljam, pa covjece, moji su roditelji bas face, bez ikakvih predrasuda, a ja svasta ocekivao... A onda krecemo do neke rodbine, i kazu oni meni: "Slusaj, ne moras ti nikome da pricas s kim zivis tamo..." Sto, jel' to neki problem, pitam ja. Ma kakvi, kazu, nije uopste problem, ali ako te ne pitaju, pa sto bi to brate uopste spominjao, nema svrhe... hahahahaha.

Nego, Tena, kad ce da padne neka tvoja predstava u Kalgariju? Ovo je sofisticirana sredina gdje se samo umjetnici okupljaju! Tu je Albahari, pa onda... Pa dobro, Albahari. Bolje nego nista. Tu sam i ja. Pusti ove Grubere, mi smo isto godiste, '77, 'zmije'... Kako nikad nisam ljetovao u Komizi... gdje je to uopste!?

Komiza na Visu

Tena Štivičić (31 Decembar, 2006 - 21:46)

a Kalgari daleko...
polako, nogu pred nogu, stici cemo...

Tana, a kako Stranac izgovara

markozeist (30 Decembar, 2006 - 18:59)

Stivicic...? Ja sam moju Strankinju pokusavao da nateram da izgovori Moscenicka Draga. Bez uspeha.

Moj Stranac moze sve reci...

dunjica (30 Decembar, 2006 - 20:57)

Ako smijem da odgovorim za mog Stranca...?

On nema sta ne moze da kaze na "nasem". Jos se nervira vise od mene kada mu zemljaci pricaju da su bili na Krku ili u Zadru, ali to izgovaraju "Cada" (dugo zadnje "a") i Krrrr.

Zapravo, sve zna i koristi osim psovki (potpuno netipicno, zar ne?). Kad ja psujem, on samo kaze: "Opet pricas nesto ruzno!" ;-) i jos: "Ja to kuzim, ali necu da kazem."

Bio, video

cepidlakic (30 Decembar, 2006 - 21:08)

Krk je fantastično mesto. Baška, grad Krk, Punat, Rab, Goli otok. Čoveče, to je primorije. Reci strancu da se iskulira. Ili neka čita Kamija. A, naravno, dok ne bude naučio da psuje uvek če biti stranac.

On nije naucio da psuje iz

dunjica (31 Decembar, 2006 - 20:15)

On nije naucio da psuje iz uvjerenja, a ne iz neznanja. Meni to imponira. Bez-veze su mi ti stranci koji nauce samo da psuju, pa im jedini poznati brand za nase zemlje budu psovke, sljivovica i krvave price iz novije proslosti.

Moj je ucio

Tena Štivičić (31 Decembar, 2006 - 21:49)

bas na imenima. ulica i po novinama.
kad je naisao na intervju s Emirom Hadzihafisbegovicem, uskliknuo je : You've got to be kidding!

E, baš se namučih !

Milivolt (30 Decembar, 2006 - 08:40)

Ako već nisi dala nikakvo ime tom svom strancu, mogla si makar da kažeš oklen je, pošto nisam mnogo pratio tvoj rad do sada !
By the way, tj. pored puta --- zar i Tarik Filipović slavi Božić !?

Božić,mame....i...

Milan Lukić (30 Decembar, 2006 - 11:50)

na tvoju sreću,ipak-Bollywood
post mjeseca prosinca,hvala Ti.
uživajte u Mumbaiju i gdegoddasteveć,palite štapiće,a ako volite i bhangru-lagano s tim((-*,
so...meri hepi kongretjulejšnz najs Kristmas...Nova...sve do Valentinova + nadalje

Monsoon Mumbai

_____________
*
i ah-da!pozdravi TARIKA!
bilo bi presjajno da smo skupa u društvu s njim,i ovde,na blogu...

Tarik?

Aniram (30 Decembar, 2006 - 15:05)

mmmmmmmmoze!!!!!

Indija je bila prosle godine

Tena Štivičić (30 Decembar, 2006 - 16:50)

i bilo je neopisivo...
ove godine Zagreb - London

a Tarik je jako zaposlen kako mi se cini, ali sljedeci put cu razbiti obruc i prenijeti mu pozdrave

Happy i tebi

Tena,

Aniram (30 Decembar, 2006 - 12:07)

tek ces da vidis na kojim problemima su balkanski roditelji sa svojim kolektivnim nesvesnim koji se odluce za svedske standarde u vaspitanju svoje dece, jos ako uspeju da budu dosledni, zasluzuju orden!!!
Pusa

I want to aknowledge and

Ana WithAFamily... (30 Decembar, 2006 - 12:36)

I want to aknowledge and praise the introduction! Mrsavi "Djedovi" - maestralno!
Tena, lepo se provedi.

Također

Tena Štivičić (30 Decembar, 2006 - 16:51)

idem sad kuhati francusku.
nije Nova bez francuske...

divna prica

pufna (30 Decembar, 2006 - 14:13)

sem sto je poucna, navodi na razmisljanje i bozanstveno je osmisljena. Imas pravi 'spisateljski dar' ( kao da ti to ne znas...)
Moja 'rodica' sa mora, iako je otisla sa porodicom u Kanadu se javlja 2 do 3 puta nedeljno roditeljima i sestrama ( koji zive pod istim krovom, ogromne kuce, specijalno sirene sa ciljem da se nikad ne odvoje). To sto im e se tako cesto javlja ne predstavlja problem, ali raportiranje o svom svakodnevnom zivotu... to meni vec predstavlja problem. U sve su upuceni i 'sveopsti konsalting' radi punom parom. zagazila je u petu deceniju a kad s njima razgovara se pretvara u jako nesigurnu devojcicu. Da stvar bude jos gora, ni ona sama nije zadovljno tim odnosom te se preostali deo nedelje zali na njihovo nerazumevanje i neodobravanje skoro svega sto dolazi sa zapada, a sama ne zeli da uvidi da je ona ta koja mora da ode korak iznad i da prestane da bude necije dete na taj nacin. Da li su nasi roditelji ranije i lakse sazrevali u poredjenju sa nama danas? Cega li je ovo posledica?

my cup of tea

Tanja Jakobi (30 Decembar, 2006 - 14:34)

tako lepa prica...

Tenici

cepidlakic (30 Decembar, 2006 - 21:20)

Ako je tvoja fotka, pa ti si pravi slatkiš. Hajde malo češće stavi na blog neke tvoje fotke. Još ako imaš neku u bikiniju, juuupi!

Brzukanje

Черевићан (30 Decembar, 2006 - 22:28)

Gdjice Štivičić uočio sam Vaš sastav .Legao mi oku,nema šta.Primeren Vašim godinama.BRAVO.U zdravlju bili 2007.
Mojim pak’ godinama više priliči ovo. . .što sledi:

Crvenog meseca zelenkast ton
Nazirem maštom okom se plavi
Il’ je to ludost ušla u salon
Začela šetnju po mojoj glavi

Noći mi haos . .dani skroz ludi
Koža mi tesna . .negde bih hteo
Galop stampeda evo me budi
Da l’ su stonoge il’ labud beo

Godine valjda . . . mladost odmakla
Hteo . . nehteo bliži se kraj
Iskreno zavidan pun zlobe pakla
Posmatram okolnog života sjaj .

(c)

putevi svile

aion (31 Decembar, 2006 - 03:06)

ponukan ovim textom prochitao sam josh jedan tvoj intervju nekakvom zagrobskom magazinu i nashao ovu visheznachnu alegoriju o "putevima svile". jako mi se dopala.

shto se svojevrsne tiranije i paranoje balkanskih zena i majki tiche- koje se u istim bashkare kao u kakvom zamku od slonovache: potpuno je nejasno shta to ove zene chini pogodnim tlom za ovakav i sl. korov; i koja je uopshte moguca namena ovim damaged goods?

da li odgovor o poreklu ovog muchnog svojstva lezi u sveopshtoj potchinjenosti mushkarcima (umishljenoj ili datoj, ovde svejedno) - nesvesnom otporu proizashlom iz "ropskog morala balkanske zene", koja se u zelji da vlada koristi mocnim oruzjem, a u obliku mrakobjesnog, izludjujuce-pesimistichkog, defetistichkog i uopshte- crnog pogleda na svet?

Simpa Stranac

oldtajmer (31 Decembar, 2006 - 05:16)

Tena,

Sladak ti je Stranac ;) Ne znam koliko ti je stalo do privatnosit, ali thanks to the miracle of the internet + informacije koje si ovde iznela, da se izvuci viska informacija nego sto si mozda zelela.

P.S. Izvini sto sam presao odmah na Ti, ali mladja si od mene ;)

Pozdrav!

Serlok!

Tena Štivičić (31 Decembar, 2006 - 21:50)

i meni je simpa :-)

Hm, ovaj komentar je trebalo da zavrsi ovde:

zalosna sova (31 Decembar, 2006 - 09:09)

E, stvarno, jel' ima ovde psovanja? Ja sam tu jos nov i neiskusan...

(Lenina) TENA i (Tenina) LENA

nikola svilar (31 Decembar, 2006 - 15:35)

Nepoznata država. Nepoznat grad. Nepoznat dio grada. Ulica Laginjina. Nepoznat broj. Stojite u dvorištu jedne ugaone stambene zgrade nalik na veliku, uspravno postavljenu kutiju šibica i gledate lijevo-desno u potrazi za ulazom. Napokon ga spazite i laganim korakom idete ka ulaznim vratima. E sad, ja znam, ali me ne pitajte kako, ko je projektovao tu prelijepu bijelu višespratnicu u koju upravo ulazite. To je Ivan Vitić, arhitekta i slikar, velikan, nekad jugoslovenske, sada hrvatske Moderne. Zgrada je poprilično oronula i zapuštena, lift je na žalost u kvaru, morate se penjati uz stepenice. Penjete se i penjete, noge vam otpadaju dok se penjete ali tako vam bolje dopire u svijest činjenica da ste sve manje na zemlji a sve više u oblacima.

Konačno stižete na željeni sprat. Sve izgleda vrlo stvarno ali tek kada otvorite ulazna vrata stana shvatate da to nije uobičajen stan sa predsobljem, kupatilom, kuhinjom, trpezarijom i sobama već naprosto čista mašta i to bez ijednog stuba i unutrašnjeg pregradnog zida. Na spoljnjem zidu vidite samo ogromne francuske prozore kroz koje prodire nekakva blaga, nježna i ugodna svijetlost.

E pa u jednoj takvoj mašti, poslednje nedelje u decembru, uz zvuke drugog programa državnog radija popile smo, moja prijateljica Tena Štivičić i ja, kafu skuvanu na pročišćenoj savskoj vodi… Zamislite još, tik uz prozore, dvije fotelje, jedan mali stolić na kojem su tacna sa šoljicama za kafu i činija puna bajadera i to je to…

(Radio Lena, zaboravila si radio…)

Ah, da. U uglu mašte je i radio-kasetofon marke “Boos” i upravo na njemu završava neka, meni užasno dosadna, radio-drama:

“ … - Je, istina je! Da se ne zna di je koji dio pokopan!
- Sveti moj Ante, šta n''eš čut'!
- Odnia đava i politiku. Pripilaše čovika, po - po…”

- Pol – pol! Pol – pol! – smije se Tena i prvo meni sipa kafu u šoljicu pa onda sebi, kako je i red, potom na trenutak zastaje da pažljivo posluša odjavnu špicu…

” …u emisiji “Panoptikum” slušali ste komediju Stanislava Pejkovića “Kako je komunizam pripila Antuku Šišmana”. Urednik dramaturg Kazimir Klarić, igrali su: Zorko Rajčić, Marija Kon, Ljubomir Kapor, Inge Abelt…”

- Čuj, nije loše, nije loše… Malo morbidno al’ je o.k. Dopala mi se i ona prošla od Mioča, kak’ se ono zvala… “Povratak otpisanih”! E ta je baš bila krasna. Da li si slušala nešto od Mioča? – pita me dok lagano piri u svoju šoljicu sa vrućom “Frankovom”…

- Mioč, Mioč, Mioč? To mi je prezime nešto poznato…mmm - stavljam kažiprst na usne, mrštim čelo i pravim izraz lica kao da se prisjećam nekoga ili nečega, a u stvari to mi je prezime u potpunosti strano i ja se samo pretvaram, da pred njom ne ispadnem potpuna neznalica.

- Sergej Mioč. Ma, znaš ga sigurno, napisao je onu popularnu komediju “Vratia se Šime”… Paško, Luce, pijana Ika, velečasni, “bukunić vinogradić”… - počinje Tena da mi nabraja likove, šta li, ne bih li se konačno sjetila.

- A pa da! U pravu si! - odgovaram i pucketam prstima iako uopšte nemam pojma ni ko je Mioč, ni ko je Šime niti odakle se vratio. O ostalim da i ne govorimo!

Smijemo se zajedno par trenutaka, potom ona pravi luckast izraz lica i sa ljupkim osmjehom ljulja se lijevo-desno. Mrda u ritmu glavom i ramenima dok pjeva melodiju nalik na one što “pivaju” dalmatinske klape:

“Vratia se Šime!
Di je bia?
Niko pravo ne zna…
Neka ne zna!!!
Di je bia, da je bia
Lipo mu je bilo…”

Krasna komedija… Ah, obožavam taj dalmatinski humor… - dodaje naposlijetku.

- Da, da. Sjajno! Kažeš Mioč. E, skidam mu kapuljaču! – vješto se pretvaram da sam upućena.

- Najbolji mi je onaj Paško kad kaže svojoj ženi: “Luce ne pizdi! Ma, ne pizdi Luce!“ – smije se Tena i dalje.

(Lena, izbaci to iz teksta! Nismo se tako dogovorili! Nisam za to da se na blogu psuje! )

/Ne brini, to je samo da ona vidi kako je psovati na blogu…
Uostalom to je citat iz komedije…/

- A da li si skoro slušala neku moju radio dramu? – pita me dok popravlja kosu.

- Ne, nisam imala prilike. Jao Tenči, gdje si kupila ove prekrasne šoljice za kafu? Baš mi se sviđaju… - skrećem ja odmah temu na nešto drugo jer ako kojim slučajem nastavimo o tome biće mi neuogodno jer nisam pročitala šta je pisala, a kamoli da sam slušala radio-drame ili gledala predstave režirane po njenim tekstovima.

- Ma, pusti ti sad šoljice Lena. Zbilja nisi PROČITALA niti jednu? – pita me kao da je upravo čula moje misli. Pročitala sam ja toliko toga, a evo sad kad treba, sve same gluposti mi padaju na pamet i ničeg zanimljivog da se sjetim, bar da skrenem razgovor na drugu stranu…

- mmm ne… - odgovaram i brže bolje gledam kroz prozor ne bih li tamo ugledala nešto što bi nam odvuklo pažnju sa teme.

- Ni “Nemreš pobjeć’ od nedjelje”??! Pa ta je bila više puta na radiju…

Napolju ničega. Odrično klimam glavom, šta ću.

- Nemrem vjerovat’ švestr… Pa baš me zanimalo šta misliš o mom radu…

Kroz prozor vidim kako se na vrh drveta u dvorištu penje jedan majmun sa kompjuterskim džojstikom u šaci i okačenom tablom oko vrata na kojoj piše:

“Abel mi ime.
Šturnia san iz knjige, ne iz Maksimira...
Tvrde da znaden da brojin od nula do devet.”

Vrpolji se majmun tamo-amo po grani i gleda u nas. “Šta ćeš mi sad, glupane?” – pomislim i pogled vratim unutra.

Tena najednom ima tužno lice, oborila je pogled na stolić između nas i zuri u “prekrasne šoljice”. Jasno mi je da se ne prisjeća gdje ih je kupila. Baš je očigledno da sam ju razočarala i osjećam se neugodno. Pokušavam da “izvadim” stvar:

- Jao, sorry Tenči, nemoj da se ljutiš. Znaš i sama kako je to sa nama piscima, stalno smo zaokupljeni samo svojim idejama, svojom maštom, nemamo mi vremena da se upuštamo u tuđe snove i svijetove; ukoliko počnemo da pratimo šta to drugi pišu, nema nas nigdje… Ni u dominama…

Dok govorim Tena potpuno mirno zuri u sto, ali kod mojih “domina” naglo se prenu i zacrveni u licu, kao da ju je uvrijedilo to što sam upravo odvalila…

- Čekaj malo, curo, o čem’ ti to pričaš? Kakve domine? Upuštanje u tuđi rad?! Pisci zaokupljeni samo svojim idejama?! Ja, kao i sve kolege spisatelji koje poznajem, baš volim da čitam druge autore i da gledam upravo tuđe igrokaze… Jedino tak’ zapravo možeš da stekneš širu sliku, svoj položaj u cijeloj toj priči, o tome koliko još treba da se usavršavaš, radiš na jeziku, temama, dijalozima, likovima, razradi njihovih karaktera i slično… A sad, da ne govorim o tom’ kakav podsticaj dobijaš kada pogledaš neki zbilja kvalitetan igrokaz... Kao da letiš…

- Dobro, Tena, baš super što je tako, jer upravo radim jedan tekst…

- Kakav tekst? Kazališni komad, scenarij za film…?

- Ne, ne ništa tako ozbiljno. To je zbirka kratkih priča. Svaka je za sebe ali čine cjelinu. Kao roman. U svakoj od njih spominje se jedna mlada spisateljica koja živi i radi u inostranstvu... Htjela bih da se konsultujem sa tobom jer…

- O’ Kelly, može. Sve može Lenić. Zbilja se veselim tome. Ali mi prvo obećaj nešto, važi švestr?

Potvrdno klimnuh glavom.

- Dvije stvari – rekla je i zastala na trenutak da uzme bajaderu…

Pretvorila sam se u uho sa ogromnom naušnicom. Tena me nježno pogleda pa me sledećom rečenicom neočekivano ošinu po tom probušenom uvetu da me je baš zaboljelo:

- Kao prvo, što prije zavrni ovaj svoj ventil i prestani da bježiš od pravih problema! “Alarm bells are ringing”, Lena!

Imala je veoma ozbiljan izraz lica, ali ja počeh odmah da se pretvaram jer pomislih otkuda bi ona mogla znati bilo šta o mojim problemima:

- Kakav ventil, Teno sestro, kakvi problemi? Nemam ja nikakvih problema. Pobogu o čemu ti to pričaš? – nasmijah se lažno, ali ona me i dalje tako ozbiljno gledala, da mi taj osmijeh uteče u grlo. Zakašljah se, i odjednom mi dođe da plačem zbog svega. Jedva se suzdržah.

- Ovaj blogerski ventil, dakako! Tobožnji spisateljski! Znaš ti dobro o kojim problemima ja govorim! Lena, ne pretvaraj se, nisam ti ja tak’ naivna k’o što ti misliš…

Sada me opet nježno pogleda i blago doda:

- Lenić, urazumi se i poslušaj me. Otvorila si vrata i ušla u jedan svijet, koji zbilja jé divan i krasan ali zaboga, on uopšte nije tvoj i ja već vidim kako ti počinješ da se gubiš u njemu… Mislim da je vrijeme da zatvoriš ta vrata… I to sa vanjske strane. Hoćeš li? Inače, ništa od konsultacija ako ne obećaš da ćeš me poslušati…

- Dobro hoću! - rekoh naposlijetku jer je i onom majmunu na grani postalo jasno da Tena zaista nešto zna o stvarima koje mi se dešavaju mimo ove mašte u kojoj bezbrižno pijem kafu.

- Druga stvar. Obećaj mi da ćeš u dogledno vrijeme, ali samo kada ti to prilike budu dozvoljavale, pročitati bar jednu moju dramu i reći mi šta misliš o njoj… Može? - opet je imala onaj slatki smiješak na licu koji smo jednom prilikom vidjele u novinama…

- Može. Obećavam! – slagah, i uputih se u kupatilo pod izgovorom da izduvam nos a u stvari da odmah, silovito i bolno briznem u plač…

(Koje sad kupatilo, kada si na početku napisala da u stanu nema ništa osim…)

/Dobro je, Nikola, prestani! Sad mi već ideš na živce sa tim komentarima!
Dogovorili smo se da nas više ne prekidaš! Ti smiješ da komentarišeš samo Tenin blog a ne naše priče! Gnjavio si nas da i Anja napiše još jednu priču o Emilu u kojoj te kobojagi kudi a u stvari... Ne znam šta hoćeš više?

(Ne ljuti se, samo sam primjetio kako kupatila nema u stanu koji opisuješ…)

/Idi ti sad van i pusti to kupatilo, kupatilo je moja briga, ono se u mašti stvori za čas!
Evo ti:

pod od šarenih mozaik pločica u kombinaciji bijele i nijansi plave boje prekriva bordo itison, na zid je popločan od poda do plafona tamno plavim mat keramičkim pločicama 20x20 cm sa vidljivim spojnicama, u dnu kupatila je wc šolja sa skrivenim vodokotlićem, odmah do vrata perilica u stalaži od orahovine, do nje dva lavaboa od mliječnog porculana nalik na korita, iznad njih široko ogledalo osvjetljeno spot svjetiljkama za šminku…eto ti kupatilo…

Sad tutanj!!/

(Eh, vi žene! Dobro, dobro, idem, samo bez galame… Ali držite na umu da meni pripadaju komentari na blog, pa ostavite malo prostora, dogovor je dogovor…)

Čim sam ušla u kupatilo, pustila sam vodu iz vodokotlića i odvrnula slavinu da šiklja da me Tena kojim slučajem ne bi čula kako plačem. “Otkud ona zna? Otkud ‘Štivkić’ može da zna za ono?” - mislila sam plačući i pokušavajući da se zaustavim. U ogledalu iznad umivaonika pogledala sam kroz suze svoje uplakano lice. Bilo je potpuno ljubičasto: suze su mi umrljale maskaru, sjenilo za oči, plavi karmin mi se razmazao…Legla sam na itison i natavila da plačem…

Napokon, poslije nekoliko minuta, uspjela sam da se saberem. Ustala sam, umila sam se, i maramicama obrisala lice. Rukama, koje su se i dalje pomalo tresle od nervoze počela da popravljam šminku. Pošto sam završila, iz torbice sam izvadila bijeli papir sa zapisanom radnom verzijom priče i stavila ga na veš mašinu. Plavim karminom, kojim sam ponovo osvježila usne, ispisala sam svojim nervoznim rukopisom sledeće riječi na ogledalu:

“Draga Tena, na ovom mjestu, ostavljam ti radnu verziju svoje priče…
Ukoliko ju kojim slučajem nađeš zamoliću te da ju pročitaš i čuvaš za mene…

Želim ti sve najbolje u 2007. godini!
Ljubim te
Tvoja Lena”

Potom sam zavrnula slavinu, izašla i zatvorila vrata.

Roditeljstvo

zareac (31 Decembar, 2006 - 16:30)

Jedna divna knjiga o roditeljstvu, napisali su je Gilles Deleuze / Felix Guattari, L'Anti-OEdipe, Les Editions de Minuit, Paris 1972
Za vas jedan citat:

Telo pod kožom je pregrejana fabrika
a napolju,
bolesnik sija,
on blista
iz svih svojih pora
rasprsnutih

felix et giles

umbra (31 Decembar, 2006 - 20:39)

...divna knjiga indid. A Thousand Plateaus (engl. trans.) isto.
Doduse, nisam je citala kroz prizmu roditeljstva, pa vam hvala sto ste me podsetili i na tu dimenziju. Zareac, bas mi drago da neko cita i pominje ova dva genijalna revolucionara. Mogla bih o njima danima...
Srecna vam nova godina. Sve najbolje.

ps. I Teni, zeni sa najlepsim imenom, koje odavno nisam cula, mnogo lepih stress-and-paranoia-free putovanja. A ako otkrijete kako da reagujete na "Znas kako se tata brine" tip argumenta/ucene, pliiiiz, odmah dojavite...

Hvala!

Tena Štivičić (31 Decembar, 2006 - 21:51)

divno
citat mislim

E, dolaze mi gosti

Tena Štivičić (31 Decembar, 2006 - 21:52)

Sretna nova!
pisemo se...

ako me primate u drusto

zvecan (2 Januar, 2007 - 20:44)

Ete’ i mene jopet. Vi ste neki prilican knjizevan svet pa besedite po stranski vazdan, tesko je meni sve to razumeti . Ma, nije Stanoje zuljav na mozak iako su mu stura ta zanovetanja. Nesto mi se cini da je i onaj Vuletov –mladji, sto ga prozvahu “vodenicar”doveo kuci onomad, neko tudjinsko celjade. Ja nisam za to dugo znao, ali carsija kao i svaka, bruji pa bruji, pa izjedna bruji i buche a abrovi kolaju li kolaju. Prica se po Djerekarama i celome srezu, cak stigle vazlivanije sve do Raske- kako je taj Vuletov , onaj mladji, orodio se sa neki Afrikanci. Isla mu majka po popova i hodza te molila da za bozji atar, skinu te uroke i cinji sa njega ali ne lezi vraze, nista tu ne pomoze. Nismo ti mi seljaci za tolike iznebuha promene, golemo je to iznenadjenje, meni sve bese neka muka, nesto mi se snemoglo i kao da sam se zakovao u jabac, niti zborim nit romorim. Jes gledam ja i zinuo kao alav na beli smog a to derle michko i crnpurasto, auuuuu.. nalet li ga pogodio- dje je nadje onako crnu kao dzadj!!?? Nisam se trgao tako jos od Ilindana pre koju godinu kada sam video smuka podno Miletin zabran. Ziljam ja; auuuuu koliki je smuk!!! koliki je smuk!!! a niko ne cuje. Ovo bese gore a ja od tad niti zborim nit romorim. Znamo mi svi u Djerekare da je od kada je poceo da melje taj prah u vodencu i kada je dosla milicija iz Brus; da se cudi kako li to ispade toliko michko- Vuletov mladji donese jad i chemer u selo. Ma, za taj prah vele mestani, moglo bi i da mu se oprosti, ljudski je prastati. A za ovo drugo , paaa svi se zabavili o svome jadu, ko ce da zbori o tome na ovu skupocu.
Srecno i bericetno

Vas Stanoje iz Djerekara

Barnes and Noble

zareac (2 Januar, 2007 - 21:23)

Interesantno da sam našao "Deset hiljada platoa" u Barnes and Noble u teškom predgrađu San Franciska, a nisam "Anti Edip". Te dve knjige su sijamski blizanci, i trebale bi da idu zajedno???
Inače citat je Antonin Artaud. Kako su tog Antonina pronalazile reči i rečenice. Deleuze i Guattari ga stalno citiraju.

A propos Vaseg imena...

dunjica (10 Januar, 2007 - 13:28)

... i meni je jako lijepo, razmisljala sam da tako nazovem kcerku, ali mom Strancu je bilo preegzoticno (nikada prije cuo). Zato se kcer zove ovako kao ja na b92 blogu :-)

Zapravo, htjedoh pitati, je l´ se kod vas u kuci rado citao Josip Kozarac ili postoje neke druge spone sa Slavonijom ili samo iz estetskih razloga dobiste ovo lijepo ime?

skot, shkot...

skaiboo (8 Januar, 2007 - 11:45)

u nekim delovima banovog brda dilema je SHKODJANIN ILI SHKOTLANDJANIN! (KISS)

Pozdrav

Zrenjanin (26 Januar, 2007 - 21:31)

http://maniac.blog.hr

Blogovi

Blogs in English

Feedback

Prijavljivanje korisnika

Navigacija

Najnoviji blogovi

Najnoviji komentari

Linkovi

Sindikacija

Božić, mame i Hollywood