Vedado

Foto: Mira Zdjelar

Ono što je uvek zanimljivo jeste međusobno prožimanje, a ne dominacija jednoga nad drugim, koja nikad nema nikakvo značenje. (Michel Foucault)

U većini gradova postoji bar jedan kraj koji se bogatstvom svoje ponude, životnosti i zanimljivosti izdvaja od ostalih urbanih prostora, i postaje fokus života u užem smislu te reči, vreve, druženja, izlazaka, i sve ostalog što velike gradove u njihovim najboljim trenucima čini privlačnim mestima za život. Ova karakterizacija donekle je subjektivna, jer različiti ljudi vole različite stvari, ali može se i objektivizovati prostim brojanjem bioskopa, knjižara, restorana, mesta za provod, pekara, radnji najrazličitijih vrsta i, još važnije, ljudi na ulicama. Civički centar Havane je Vedado.

Iako je La Habana Vieja (Stara Havana) najznačajniji turistički mamac, stare uličice iz kolonijalnog doba u sumrak se u dobroj meri isprazne, aktivnost koja se u njima odvija uglavnom je dnevna (ponuditi što više turistima koji uglavnom izađu preplanuli iz autobusa kojima su došli iz Varadera). Centrohabana, iako po definiciji centar grada, u prvoj polovini prošlog veka, ako ne i ranije, u dobroj meri prerasla je u mesto sa najvećom koncentracijom prostitucije, kockarnica i ostalih polulegalnih ili ilegalnih delatnosti. Iako se to od revolucije naovamo donekle promenilo, mračne ulice i odsustvo neophodne urbane infrastrukture i dalje čine Centar Havane jednim od mračnijih i manje zanimljivih delova grada. Naravno, sve ove grube karakterizacije imaju i svoje značajne izuzetke. U Staroj Havani ima nekoliko mesta na kojima i posle mraka može biti vrlo zanimljivo, kao što se u Centru nalaze neki od najboljih restorana u gradu (La Guarida), ali svako ko dobro poznaje grad i ko u njemu provede malo više vremena shvatiće pre ili kasnije da je Vedado prava žila kucavica Havane.

Za ovo postoji nekoliko razloga, mada nijedan od tih razloga nikada ne može u potpunosti da objasni bilo koji urbani fenomen, pošto su u srži svakog urbanog fenomena ljudi, a jedna od najlepših stvari u vezi sa ljudskom vrstom upravo jeste što se opire definicijama i kalupima. Umesto potpunog objašnjenja valja se zadovoljiti delimičnim. Jedna od važnih pogodnosti Vedada njegov je geografski položaj. Praktično okrenut moru sa tri strane, Vedado ima otvoren izlaz na Malecón, glavno gradsko šetalište, havansku rivu, dakle mesto gde se društveni život koncentriše u svakom primorskom gradu. Isto tako, Vedado se nalazi između nominalnog centra grada i Stare Havane sa jedne, i diplomatsko-poslovnog Miramara sa druge strane, tako da mu prirodno gravitiraju stanovnici sa obe strane. Prisustvo velikog broja prodavnica, pijaca, komunalnih i drugih službi obezbeđuje protok ljudi danju, a džez barovi, muzički klubovi, skupi hoteli i jeftine narodske kafane čine ga živahnim noću.

Tu je, naravno, i havanska institucija par excellence, sladoledžinica Coppelia, pred kojom su stalno neverovatni redovi zahvalne publike. Sladoled u Coppeliji za svetske prilike nije ništa posebno, ali je za kubanske standarde odličan i priuštiv, što objašnjava neprestane redove u istom onom parku u kojem je dosta krvi proliveno u revolucionarnim previranjima pre pola veka. Vedado je kvart koji ima Kinoteku, najbolje bioskope, gde se za vreme decembarskog Festivala latinoameričkog filma može još uvek naslutiti stari sjaj koji je La Rampa, odnosno 23. ulica, glavna saobraćajnica koja prolazi kroz gotovo celi Vedado, imala u doba pre revolucije, kada je bila središte mondenskog noćnog života.

Ima, međutim, još nešto što ovom bivšem buržoaskom kraju daje neočekivanu prednost u odnosu na ostatak grada. U društvu koje ne počiva toliko na segregaciji među klasama i rasama kao nekada, već na segregaciji između Kubanaca i stranaca, Vedado je valjda jedini deo grada gde se ta dva sveta bezbolno i spontano susreću. Dovoljno atraktivan da bude turističko odredište, ali sa dovoljno izgrađenom infrastukturom koju lokalno stanovništvo može i mora da koristi, Vedado je deo grada gde se Kubanci sreću sa strancima bez pritiska koji nameće turistička interakcija Stare Havane. Ovo je kraj kojim stranac može da se šeta slobodno i relativno neprimećeno, bez hvatanja za rukave, prilaženja za dolar i svih ostalih manifestacija ekonomske interakcije između turista i stanovnika koje šetanje Havanom ponekad zna da učini napornijim nego što bi trebalo. U tom smislu, ovaj bivši bogataški kvart paradoksalno je najdemokratskiji prostor u Havani.

Vedado ima restorane u kojima jedni pored drugih sede stanovnici i posetioci, mesta za ples u kojima se susreću ljudi na način koji formalna uštogljenost turističkog jezgra Starog grada ne dozvoljava. Iako se tu nalaze neki od najskupljih hotela u gradu (Nacional, Meliá Cohiba), odmah pored njih su neka od najjeftinijih mesta za atraktivan izlazak, i preplitanje je znatno spontanije nego drugde. Na pijaci 19 y B pruža mi se kao inostranom stanovniku možda jedina prilika da i u lancu nabavke učestvujem sa jednakih startnih pozicija kao moji kubanski sugrađani. Samo kad se šetam Vedadom osećam donekle da pripadam Havani i da Havana pripada meni.

Zbog nužde i nemaštine na Kubi se i dalje mogu videti razni proizvodi 20. veka koji su na drugim mestima već odavno reciklirani i zaboravljeni. Automobili su očigledan, ali ne i jedini primer. Chevroleti i oldsmobili iz četrdesetih i pedesetih godina rame uz rame sa ladama, žigulijima i moskvičima iz sedamdesetih i osamdesetih, dele ulice uz jeftinije modele francuskih i italijanskih automobila iz raznih decenija prošlog veka. Frižideri koji se vide po kućama, ventilatori, čak televizori, mogu biti iz bilo koje decenije od četrdesetih naovamo.

Havana je živi muzej 20. veka, a Vedado je otelotvorenje urbanog razvoja koji je Havana doživela i urbane dekadencije koju je Havana preživela u tom istom veku. Kao takav, Vedado je, bar za mene, najznačajniji eksponat u tom muzeju.