Odavno nije vest  da je u Srbiji vlast nešto ukrala ili predsednik nešto slagao. 

Vest je da postoji sudija koji je spreman  da presudu donese po zakonu, u skladu sa sopstvenom svešću i savešću. 

Doneta prva presuda da PIO penzioneru vrati uzeti deo penzije 

Dok se nosilac propale politike, sateran u ćošak, bori da sačuva srpski narod od koalicionih partnera svoje partije koji bi da sve srpsko pobju i rasteraju sa Kosova, Baš kao onomad Dragutin Zelenović u skupštni Srbije dok su ustaše klale po Stocu a opozicija tražila izbore. I baš kao Dragan Jočić onomad kad je opozicja pitala o Legiji a Hilandar goreo - izdajnici opet otvoreno nasrću na sve svetinje, raspoređeni tako da izgleda da ih je mnogo iako ih je šačica, po jedan na sedam kvadratnih metara..  

Manje od sto godina trebalo nam je da dođemo do toga da bi Dobrica Ćosić, da je živ, mogao bez mnogo muke da napiše novi roman sa ovakvim naslovom, hiperrealistički opisujući Srbiju u drugoj deceniji dvadesetprvog veka.

Dve slike koje govore više od dve hiljade reči. O Srbiji ali i o svetu u kome živimo i o Evropi kojoj težimo. 

Retki su ljudi koje je nemoguće sameriti. Visoki između dva i osam metara, a sasvim retko i samo u intimnim prilikama, sa porodicom i prijateljima svojih stotinu i sedamdeset centimetara.

Još su ređi oni kojima se pod bolničkim prozorom bez poziva i molbe okupe stotine dobrovoljaca da ponude svoju krv za spas i ozdravljenje. 

Onih koje poštuju naši i njihovi, ovdašnji i tamošnji, levi i desni, crveni, zeleni i plavi i o kojima nikad niko ne izgovori ružnu reči - nema.  

A bilo ih je, do nedelje. I danas je baš takav jedan ispraćen hiljadom sugrađana i poštovalaca otišao na počinak i odmor.

Enes Taso, general i Ljudina.

I evo na sahrani  nepročitanog govora Živoslava Miloradovića, vozača kamiona u zemlji talijanskoj, kao opela jednom velikom čoveku i jednoj zamalo velikoj zemlji. 

Sve je pripremljeno: proscenijum, kasting i imizanscen, i puška postavljena na zid u prvoj sceni otkočena je i repetirana.

Kao onomad pred prvu Pustinjsku oluju, kao pred Savezničku snagu, kao pred drugu Pustinjsku oluju, kao pred agresiju na Libiju. Tu je mali prljavi proksi rat, tu su teroristi kao saveznici, tu je "zlikovački režim" a bogami i hemijsko oružje (bačeno na sopstveni narod).

 Sve je isto, sem što u Kremlju ne sedi Boris Jeljcin, a Rusija nije na kolenima.

Na današnji dan, u ovo vreme  a pre 15 godina da su postojale - društvene mreže orile bi se od pozivanja Zorana Đinđića da podnese ostavku.

Zbog katastrofalnog procenta podrške u elektoratu. Zbog brutalnog pragmatizma. Zbog kriminala i korupcije. Zbog uništavanja privrede. Zbog prodavanja države. Zbog kočenja u evroatlanttskim integracijama. Zbog predaje Kosova. Zbog nepriznavanja Kosova. Zbog kriminalnog okruženja. Zbog stranačkog zapošljavanja.

A onda dva obična i jedan ledeni metak promene sve. 

Foto: Anthony Madden

 ... ili: vivisekcija metoda jednog šarlatana

Tri je dana i tri noći brujala mreža užarena u brobi na virtuelni život i virtuelnu smrt između navijača i protivnika Brankice Stanković. Među tim navijačima i protivnicima pojavljivali su se najčudnovatiji likovi i frikovi a apsolutni hit u hitu bile su srdačne pohvale i čestitke voditeljki "Insajdera" na izvanredno obavljenom poslu, upućene od strane Ksenije Vučić i Nebojše  Krstića uz horsko sasluženje  silesije botova.

I potpuno je u drugom planu ostao sam kvalitet intervjua, zasenjen pitanjima da li se ona i zašto se doskorašnja ikona slobodnih medija prodala vlasti i Vučiću kao njenoj personifikaciji.

Nikad mi zaista nije bilo jasno otkuda toliko oduševljenje "Insajderom". Da me je nko pitao rekao bih da je reč o prilično tanom sa novinarske i jakom sa produkcijske strane medijskom projektu predvidljivih sadržaja i zaključaka, sa bombastično najavljiovanim gromopucatelnim temama tanko obrađenim i bez prave činjenične težine kad se razgrnu sve te krupne reči i krupni kadrovi. A najlošije među tim emisijama bez konkurencije su po pravilu one u kojima u studiju sede sagovornici vizavi voditeljke. Zato sam se, ne bez zebnje . videvši najavu upitao "Kuku, Brankice, kud si pošla s golo dupe međ pijane Turke?!"

Da se odmah razumemo: svakako ne spadam u one koji veruju da je Brankica Stanković svesno i namerno Aleksandru Vučiću odradila PR i častila ga novom parolom - "Eto, vidite li da ne idem samo na Pink i da odgovaram na sva pitanja?" 

Po drevnom mitu kralj Mida od boga Dionisa po sopstvenom izboru kao nagradu dobio je specijalan dar: da sve što dotakne pretvori u zlato. Njegovo ushićenje trajalo je, kaže dalje legenda, do momenta kad je shvatio da se zlato koje nastaje kad bi dotakao hranu - ne jede. Onda je boga molio da čudesnu moć uzme natrag.
Izabrani kralj republike Srbije, Aleksandar Vučić od usuda i građana Srbije dobio je gotovo istovetan dar. Samo što njegov dodir ne proizvodi zlato, već, da prosti poštovano čitateljstvo - feces. I to od svega, sem od ljudi oko njega. I ne zato što su oni na njegov dodir i moć koju ima otporni - o ne! Već zato što mu, kao takvi, dolaze. Gotovi, sažvakani, svareni, izbačeni.