Dosadna noćna smena bila je tačno na svojoj polovini - sat je pokazivao 2 - kad je mašinovođa instinktivno pogledao na sat istovremeno kočeći da bi ztaustavio kompoziciju na samo nekoliko kilometara pred svojim krajnjim odredištem: kasarnom „Stevica Jovanović" u Pančevu. U pitanju je bila poslednja etapa od železničke stanice „Topčider", na inače redovnim periodičnim turama kad jedinice idu i vraćaju se sa gađanja na Pasunljansim livadama.
Uz škripu točkova po šinama voz se zaustavio. I onda je mašinovođa čuo još jedan neobičan zvuk: posle treska od doskoka na kamenje kraj koloseka kad je poručnik koji je pratio vozila natovarena na teretne vagone iskočio, čuo se još jedan, tup udarac. Mašinovođa izađe iz lokomotive a pred njim mladi oficir nauznak leži kao proštac. U nesvesti.
A na vagonima koji se pružaju nazad u mrak - nema ničega. 

Ni kučeta, ni mačeta, ni tenka, ni topa. Ničega. 

Bujke, izađi slobodno, nema nikoga

Tu smo samo mi pilići.

Šta hoće pilići? 

Slušajući parole i skandiranje insistiraju na onesvešćivanju, sprečavanju izborne krađe, hapšenju lopova i izvesnom samoubistvu.

Gledajući kako se ponašaju spremni su i na sve vrste subverzija dobrim vaspitanjem, ljubaznošću i veseljem.

Ivan Đurić, Milan Panić, Dragoljub Mićunović, Boris Tadić, Boris Tadić, Boris Tadić.

Saša Janković.

Od devetog marta '91 do danas učestvovao sam na mnogo mitinga. Čini mi se da je onaj predizborni miting za Sašu Jankovića na Trgu Republike možda poslednji u postpetooktobarskoj eri koji je prošao bez nasilja.

... ili: Nismo isti!

Danima pokušavam da napišem tekst o političkoj situaciji i predsedničkim izborima u Srbiji. I ne uspevam. Razlog tome svakako nije inspiracija svakodnevnim zbivanjima i važnošću teme. O ne. Ni nedostatak stava ni materijal za njegovu argumentaciju. Naprotiv. Razlog leži u kristalno jasnoj situaciji, očiglednostima koje mute vid i potpuno ogoljenim pozicijama i političkim životopisima aktera.
Sve bi se u tom tekstu vrtelo oko one koliko idiotske i česte toliko i pogibeljne teze koja svakodnevno zagađuje sve rasprave i javni prostor - Svi su isti!

ili - Bull's eye Slaviše Lekića

Uz Nikolića, Vučića,  Dačića i Vulina imali smo sreću da nam iz Beograda 31. decembra 2016. srećnu novu '93 poželi i Bogoljub Karić. Kao slobodan čovek, biznismen i Srbin koji je dočekao da Pravda ponovo pokaže svoje čisto lice.

To svakako nije ni najznačajniji događaj 2016. niti iznenađenje za one koji u Srbiji žive ovih godina. Ali je izvanrednai ilustracija i metafora za hroničare ovog vremena i vlasti. Oslobađanje od optužbi pravosuđa koju sprovode SNS tužitelji i sudije, Karićev povratak i Vučićevo čuđenje nad takvim razvojem situacije sveto su trojstvo ovakvih događanja u Srbiji od 2012. naovamo. 

I toliko što se tiče uvoda. Sve ostalo rekao je Slaviša Lekić u svom tekstu u Danasu kome se nema bogznašta ni oduzeti ni dodati. Svakako nisu navedena ni sva dostignuća ni sve laži - ali malo je za to i jedan život, kamoli jedan novinski tekst. Svako bi sad mogao da se seti i doda bar tri neistine za koje smatra da su najveće ili bar veće od nekih navedenih, ili neko od ludovanja glavnog junaka ove priče i njegove vašarske družine kojoj je data država na upravljanje i uživanje. No nema potrebe za time, rekoh, jer ovo je izvanredan portret političkog i psihološkog lika čoveka koji je progutao Srbiju.  

Voleo bih da sam ga ja napisao, a neskromno bih, možda, promenio naslov. Zvao bi se Razobručeni na(r)cizam. 

A pitanje je ovde: šta nas zaista čeka u ovoj godini: obećani berićet ili gubljenje onog tako nepostojanog "r"? 

Tekst ovde prenosim u celosti:

Dnevni list Danas 

Srbija u magli malignog narcizma

SPIN GODINE: Aleksandar VučićOd onog časa kad se sredinom 2012. pred novinarima pojavio prvi put sa naočarima na nosu, manje oko lika, više oko dela Aleksandra Vučića pletu se različite retoričke zavrzlame, verbalne konstrukcije i pravi mali ratovi reči!

Piše: Slaviša Lekić

03. januar 2017. 

Realno - ima li Srbija boljeg kandidata za predsednika od Tomislava Nikolića? Da je reprezentuje u njenoj punoći i celini? Nekog oko koga mogu da se, kako nam istorija kaže, ujedine muftija Zukorlić, magistar Velimir Ilić, doktor Vojislav Koštunica, Milo prepodobni Đukanović, doktor Vesna Pešić, Nataša Kandić?

Ok, ima li takvog kandidata sem Vučića, jer on, Vučić još i Čedu Jovanovića, Andrića, Nenada Prokića, Vuka Draškovića i našeg Krleta reprezentuje. Ali - on je zauzet. Možda.

Dakle, postoji li čovek koji bi bio kompletnija i verodostojnija slika u kojoj bi se Srbija ogledala? Toma, Dragica i ja mislimo da ne. Ako se Aleksandar tako izjasni i sa nama složi, onda će nam se pridružiti bar još 50% onih kojima demokratija daje pravo da se sa Aleksandrom (kao sa drugom Titom, Slobom, Vojom jednim i drugim u neposrednoj prošlosti) slože potpisom na glasačkom listiću. Dakle, misleći deo Srbije, koji uvek ima jasan stav i ozbiljno, objektivno i odgovorno promišlja žiuvot i politiku.

Tek punoletni S.S. svoj zemni život okončao je obesivši se o granu topole kraj Tise. Od saznanja o tom događaju i njegovim uzrocima danima sam uspevao da se odbranim odbijajući da pročitam išta osim naslova i podnaslova u novinama.

Onda me prevari prijatelj statusom na Fejsbuku i pročitam sjajan tekst-optužbu i šamarčinu zlotvorima Zlatka Pakovića u Danasu: Samoubistvo mladića S. S.  . I sa knedlom u grlu sa Pakovićem se ne slažem u jednom: Niko ne zna niti može znati šta je zaista mladića navelo na ovaj strašan čin. 

Omaž mrtvom prijatelju

Praskozorje, samo što nije svanulo.‚

Od silnog drndanja i nadglasavanja, međusobnog i sa galamom gostiju iscpljeni ćute i radio, i Grundig kasetofon, i oba televizora. Za trpezom svi već baldisali a stolovi još krcati. Od ptice mleka, tako je za Perin rođendan i srpsku (i cigansku, i cigansku! - rekao bi on) moralo da bude. Jagnje, i prase, i jare. I roštilja, i karađorđevih, i pohovanog, i pilećeg i ćurećeg. I kao na svakoj ciganskoj sofri uz meso i kolači, i torte. I sve što poštena kuća pred goste mora da iznese. I tako već rudi i miriše na ledeno zimsko jutro. Još poneko mrljavi po tanjiru, a za gutljaje se više ne zna da li će napolje ili unutra. 

„Eh, da mi je sad jedan burek sa sirom..."
Svi se okreću prema nesvetu koji zakrvavljenih očiju i sa podjebavačkom grImasom koja simulira šeretski osmeh gleda u domaćina.

Pera se samo sa smeškom, bez trunke oklevanja i sekunda razmišljanja, oblači i kaže: „Saće, brate."

Kao da je juče bilo ono kad se sa Terazija uz trubače, posle mitinga ispraćaja, uputio ka aerodromu, uz suze, zaklinjanja na večnu vernost i prkos dušmanima, spoljnim i naročito unutrašnjim. 

Dvanaest godina kasnije doneta je presuda. Ta presuda ne govori ništa o istinskoj Šešeljevoj krivici ili nevinosti, ali mnogo o optužnici koja  je u Hagu (?) sastavljena i onima koji su je sastavljali.

Zvonjava one gotovo zaboravljene sprave prekida vam popodnevnu dremku. Baba, banka ili anketari?
Ni jedna od opcija. Direktor škole koju vam dete pohađa. Žao mu je ako vas je uznemirio ali bi jako cenio da se u što kraćem roku vidite. U njegovoj kancelariji, podrazumeva se.

Da, dete je dobro. Sada je dobro. Ne, ipak bi o temi trebalo razgovarati u direktnom kontaktu, hvala vam na raumevanju i ljubaznosti.