Gost autor: Inco

Kad su ljudi u poplavama gubili imovinu i živote,

Jer su se ignorisala sva upozorenja meteorologa,
Ja sam pisao da su to hiljadugodišnje kišurine, viša sila,
Da niko nije kriv i da je država učinila sve što je mogla.
I izdražavao saučešća porodicama nastradalih.

Mutna zora nakon besane noći  uz kišu koja se kao suze niz prozore cedila nagoveštavala je tužan, tmuran dan. Ružan i memljiv, i zato još podesniji za scenografiju onoga što je pisano da se desi i što ima da se zbude. 

I desilo se: Srbija se odrekla divnog čoveka, velikog humaniste, sjajnog privrednika i nenadmašnog ministra, Bratislava Bate Gašića Santosa. Kakav je to čovek, kakav kolos, kakav trudbenik, prijatelj, brat, muž, kolega, naučnik i državnik slušali smo satima od njegovih partijskih drugova i Vučića samog. O njemu i zlikovcima, prostacima, moralnim krpama i čudovištima iz opozicije i medija, vazda žednih krvi takvih mučenika koji bez glasa i hropca stradaju za otadžbinu.

Ili: konkurs za Tasovce

Kada se i zašto u Vičićevoj glavi rodila ideja o raspisivanju vanrednih izbora za većinu populusa ostaće večna tajna. Ukoliko je ta većina veća utoliko je i broj teorija koje taj momenat i njegove uzroke pokušavaju da rasvetle veći. Trenutno je, na primer, popularan motiv iz Arene sa zvižducima.

No - ko će ga znati a nije ni mnogo bitno. Bitno je da su ti izbori najavljeni sa najvišeg mesta i pozdravljeni stojećim ovacijama i aplauzom od, kako kažu najviši zvaničnici SNS, čitava tri minuta. Nije previše za Mjanmar a da ne govorimo o Severnoj Koreji, ali za ovo podneblje nečuveno već gotovo tri decenije.

Hodnik u OUP Palilula. Sa obe strane nizovi vrata. U hodniku pored svakih vrata klupa. Metalni ram, narandžasti plastični nasloni i sedišta. Pred vratima na kojima je providnim selotejpom na dve tačke, u gornjim uglovima (štednja, reforme) crnim markerom krupnim štampanim slovima napisano ПОЛИГРАФ sedi ozbiljan mlad čovek na pragu sredovečnosti. Izraz lica koncentrisan ali ne i zabrinut, fokusiran ali optimističan. Pored njega drugi mladić, uzdrhtalom rukom dodiruje mu rame u želji da mu do znanja stavi svoju privrženost i lojalnost. U očima briga i teskoba.

Iz prostorije izlazi policijski službenik: "Aleksandar Vučić?"

Prvi mladić, smiren i dostojanstven ustaje. Za niim i ovaj drugi, ustreptao od nekakvog uzbuđenja i očigledne brige.

"Izvolite unutra, gospodine Vučiću. Vi, gospodine ministre, ostanite tu. Po pravilima službe niko sem ovlašćenih službenika ne može prisustvovati ispitivanju."

Nebojša Stefanović - jer on je taj drugi brižni mladi čovek - napravi korak nazad. Pravila i institucije su iznad svega.

Vučić mu setnim ali neustrašivim pogledom stavi do znanja - hej, ne boj se! Pa ovo je naša država! Mi smo je načinili da bude stabilna i čvrsta, moćna ali pravedna! Nema razloga za strah i brigu!

I smirenim korakom uđe, a vrata se za njim zatvore.

Gost autor: Petargli

Sastanak je bio koncipiran od petominutnih izlaganja univerzitetskih profesora i istrazivaca. Na red je dosao poznati americki profesor koji je zapoceo svoju prezentaciju pompezno: "Upravo sam dosao sa sastanka u Beloj kuci koji se bavio klimatskim promenama u sirokom spektru ucesnika, od naucnika i politicara do predstavnika osiguravajucih kompanija." Usledilo je vrlo interesantnih 5 minuta, plus uzbudljiva diskusija cija je dinamika bila dostojna bondovske akcione sekvence.

Gost autor: Horhe Akimov

Ima već nekoliko godina od kada je Tasovac Marsovac otvorio skupštinski kanal, kako bi ostali kanali našeg prava da znamo sve bili slobodni za reprize i reprize repriza. Naravno, to je tako perfidno i sa zadnjom namerom učinjeno, taksa je duplirana, neka se notira, samo da bi u pauzama, za ručak, užinu i večeru poslanika, puštani koncerti Beogradske filharmonije. Nije naivan Ivan, vidi se čim ga pogledaš. Najviše je puštan onaj koncert na kom je slavni dirigent Zubin Mehta gostovao kako bi filharmonija skupila dovoljno novaca za turneju po dalekoj Americi. Međutim, posle godinu dve blagostanja, na grbini puste raje, taksa je ponovo ukinuta pred vanredne izbore i valjalo je menjati ceo koncept i, da budemo iskreni do kraja, namesto neatraktivnih koncerata klasične muzike, ubaciti nešto lukrativnije. Ipak je frekvencija nacionalna.

Izmišljen je, više se ni ne sećam od strane koga, možda nekog našeg studenta sa Jejla, kulturni kviz KULT LIČNOSTI gde su se takmičari, plavi i crveni kao nekada u Slagalici, borili jedan protiv drugoga u poznavanju života samo jedne ličnosti. Kako bi predstava bila primamljivija većini auditorijuma koji je ostao da živi na ovim usranim prostorima, iz vladajuće partije je stigla direktiva da ličnosti moraju biti isključivo Srbi. Iskopan je kao voditelj Nikola Pandilović, već dobrano sed i proćelav, ali sa starim tikom sklanjanja kose od očiju. Pojavili su se jaki sponzori, Železnice Srbije, i dalje na subvencijama, Pošta na čelu sa dugoživećim Krkobabićem juniorom (takođe i dalje), kao i VMA. Prvih pet do deset ciklusa kviz je bio pravi hit a skupštinski kanal je gledalo više ljudi nego svih 92 Pink kanala zajedno. Pa ipak posle nekoliko narednih ciklusa, plebsi su izgustirali novitet i gledanost je bila na nizbrdici a od devedeset prvog ciklusa je novoizmišljenom kvizu pretilo i da ga nestane. Potrošeni su svi slavni likovi iz naše istorije i praistorije (baš čudno) pa su krenuli da bivaju trošeni i živi ljudi iz naše svakodnevnice. Kako bi projekat uspeo često su menjana pravila; pravilo ko bira ličnost je olabavljeno pa je izazivač, takmičar koji bi na testiranju iz opšte kulture imao više bodova na pitanjima: Ko peva pesmu Insomnija? Ko je Leon Kojen? Kada je uhapšen Monti Berns? i sličnim, imao pravo da donese svoju ličnost sa sobom. Uvedeno je pravilo da se ukrštaju takmičari koji donose ličnosti sa istim imenom. Na primer Dragan Tarlać vs. Dragan Đilas… Devedeset prvi ciklus je nekako počeo u septembru a mene je žena još od 19. jula krenula da spopada:

– Što se ne prijaviš? Što se ne prijaviš? Toliko čitaš tog Basaru i o tom Basari, verovatno znaš o njemu više i od njega samog? Cela gostinjska soba smrdi na ubuđali Danas!

Gost autor: Tasadebeli

Не видимо се више... Али се чујемо и даље...

Полумрак Арене... Унутра 20 000 људи... Лево од мене отац и син... Отац са

штапом, рекао бих да има близу 70... Син има четрдесетак... Десно од мене

четворочлана породица... Мама и тата, син од десетак година и ћерка од 13-14, у

кожној јакни и са кожним наруквицама, која је све време на ногама и игра. Тата је

прати док мама седи загрливши малишана и цупкајући на седишту све време.

Доле у партеру неки момци и девојке у бајкерским јакнама са исписаним именима

својих бајк клубова из разних градова Србије... Поред њих опет неки фини и

неговани момци и девојке са бебастим лицима... Публика шаренолика, старости од

10 до 75 година из многих места у Србији, али и из Македоније, Босне,...

Taj će dan leta gospodnjeg 1975. ostati zapamcen po dva važna dogadaja: u Domu kulture od 4, 6 i 8 davana je "Ajkula", koju su u zagrebačkom "Nedeljnom popodnevu" najavljivali i kao "Ralje"; naziv po sebi i nije bitan ali film jeste, itekako: prvi susret sa Stivenom Spilbergom (čega tada nismo bili svesni) i prvi samostalni odlazak na matine, čega smo bili itekako svesni. Drugi dogadaj indirektno povezan sa ovim prvim bila je smrt Miladina Popovića, čuvenog pančevačkog sportiste i vlasnika poslasticarnice "Popović", lokalnog hrama sledbenika kulta Slatkog. Po čaršijskoj legendi - nikad proverenoj - iz "Popovića" su sladoled i kolači nošeni i na sofru drugu Titu i njegovim gostima. A ako ih je drug Tito guštao - o čemu bismo mi smrtni mogli da raspravljamo i na šta zamerke da stavljamo?

Elem, standardna procedura kod odlaska u bioskop - do toga dana sa roditeljima ili školom - nalagala je da se posle bioskopske predstave obavezno u Popovićevoj sali sa ogromnim ogledalima i nikad dovoljno mesta za sve koji bi hteli da sednu, obavezno omlati žito sa šlagom ili kesten pire. To su, naime, u to vreme bili in dezerti vasspostavljeni od aktuelnih trendsetera. Ali, zašto je bitna Popovićeva smrt? Pa zato što su u poslastičarnici, za njegovu dušu, baš tog dana sve služili besplatno.

Tako da smo pre filma jeli žito, posle filma kesten-pire, a onda još sa netaknutim džeparcem na taj način sačuvanim trčali kod "Pelivana" ne bi li se doradili - sad već po slobodnom izboru - turskom ili grčkom baklavom, krempitom, šampitom ili šam rolnom. i onda sve zalili limunadom.

Ima u filmu "Mr Montenegro" Dušana Makavejeva ona scena u kojoj pred zoru u "Zanzi baru", gastarbajterskoj krčmi-Vavilonu u predgrađu Stokholma, brat bratu zbog varanja na kocki nabije nož u čelo. Opšta frka, sirene, hitna pomoć, iznose ranjenika, panika pred skorim dolaskom policije, a onda neko drekne - STOP!Jedna slika za uspomenu!

Svi stanu kao zaleđeni - emigranti, personal, pijanci, bolničari i u sredini, na počasnom mestu, ranjenik kome iz čela viri samo drška čakije. I poziraju. 

Iz nekog čudnog i nedokučivog razloga ova mi je scena prva asocijacija na velebnu incijativu našeg predsednika vlade o ustanovljavanju Dana zajedničkog žaljenja. I ne samo ta scena, nego i Pirke Honolulu, prase na ražnju, i tenkić sa falusom koji zuji salom, i stajling Bore Todorovića na stokholsmskom aerodromu.

Ne bih umeo tačno da opišem šta se to desilo u lavirintu moje podsvesti da se pojave ovakva čudesa, no pretpostavljam da je bar jedan od razloga nesposobnost da se shvati šta se zaista krije iza velike državničke inicijative koja to, jelda, nesumnjivo jeste.

Tužne, smorene face dežurnih oficira pred jednim oficirom i dvojicom podoficira  u rezervi koji su došli da se jave kao dobrovoljci tog petog avgusta govorile su o situaciji jednako rečito kao i ćutanje državnih medija u Srbiji. Gotovo je, rođaci.

Vratite se u kafanu, ishendlovaće Sloba ovo do kraja.

Malo smo se zezali.

Ovih dana Dragan Vasiljković, zvani kapetan Dragan isporučen je republici Hrvatskoj. Pre toga vraćeni su joj na pravdi Boga optuženi generali - Gotovina i Markač. Na Oluji nema senke.