"Vijenac", časopis za umjetnost, kulturu i znanost Matice hrvatske objavio je 23. jula opširan intervju autora Andrije Tunjića sa Sonjom Biserko, predsednicom Helsinškog odbora Srbije. Mislim da izrečeno u intervjuu svakako zaslužuje da bude preneto u celosti i bez intervencija. Ako ne zbog drugog a ono kao sabrano i novonapisano Vjeruju onoga što se ovde kolokvijalno zove Drugom Srbijom. 

O Srbiji, Srbima, istoriji, ratovima devedesetih, Jugoslaviji, Titu, Kosovou, genocidu, Haškom tribunalu..

Jedino je naslov bloga moj a u pitanju je rečenica gospođe Biserko iz samog intervjua, za koju bih (rečlenicu) rekao da je srž izrečenog.

Evo i originalnog naslova i teksta:

 Bez istine nema pomirenja

Srbima je svaka nezavisna hrvatska država ustaška država / Za rušenje Jugoslavije, planiranje i pripremu rata najodgovornija je kulturna elita oko Dobrice Ćosića / Beogradski Pravni fakultet bio je jedan od stupova velikosrpskog projekta / Kada je admiral Branko Mamula bio na čelu JNA, počela je srbizacija vojske, razoružavanje teritorijalne obrane i prekrajanja vojnih oblasti / Memorandum i Peticija intelektualaca o Kosovu dva su ključna trenutka u homogenizaciji srpske elite / Badinterova komisija poništila je tvrdnje Srbije da pravo na samoodređenje imaju narodi, a ne republike / Cijela srpska historija jedna je velika laž / Srbi se ne žele identificirati s genocidom u Srebrenici kao najstrašnijim zločinom, to im je trauma kao i nestanak Jugoslavije / Beograd je organizirao iseljavanje Srba iz Hrvatske / SPC je uvijek bila prvo politička, pa tek onda vjerska institucija / Srbija ne živi samo u poricanju svojih zločina, nego i u stalnom izmišljanju teorija zavjere / Srbi iz BiH i Hrvatske trebali bi odgovornost i krivnju za zločine prebaciti na Srbiju

Sonja Biserko, predsjednica Helsinškog odbora Srbije, do raspada Jugoslavije i velikosrpske agresije u svrhu stvaranja Velike Srbije radila je u jugoslavenskom Ministarstvo inozemnih poslova. Danas se bavi istraživanjem uzroka raspada Jugoslavije, ljudskim pravima, srpskom političkom poviješću i stanjem srbijanskog društva. Bio je to povod ovom razgovoru. 

Košarka, prvenstvo Evrope za igrače mlađe od 20:

Odbojka, svetska liga. Drugo mesto u Riu.

Trud. Rad. Znoj. Odricanje. Upornost Talenat.

Da li sam nešto zaboravio nabrajajući neophodne činioce najviših rezultata u vrhunskom sportu današnjice? Nisam? A da li je moguće da sve te činioce

Do pre dan ili dva ovde je identifikacija bila "Radio B92".

Voda ušla u server? Ne. Evo jednog interesantnog tvita:

Nema saoipštenja, nema nove programske šeme. Upokojenje u tišini informativnog radija u etru Srbije, u procesu u kome je u toku i eutanazija lokalnih medija.

Profit ždere sadržaj.

Od Velikog brata na ovamo ništa više nije isto.

Moj najjači

Simbolički gledano kamen koji je pogodio Aleksandra Vučića na njegovom usponu uz, opet njegovu, Via Dolorosa bačen je najmanje dvema rukama: njegovom sopstvenom još onomad kad se tim sportom bavio tako rado i kamenje bacao tako štedro; druga je ruka bila ruka onih koji su ga mesecima i nedeljama ohrabrivali da se u ime pomirenja u Potočarima pojavi. Ruka budale koja je fizički kamen podigla i hitnula bila je samo puka transmisija.

Kao da je konac juna doneo i biti ili ne biti višegodišnje grčke agonije. Iscrpljujući pregovori sa međunarodnim poveriocima došli su do momenta u kome su grčki premijer i vlada primorani da donesu odluku: pristati na uslove "partnera" u daljem sečenju prihoda stanovništva, nov talas nezaposlenosti i siromašenje ili odbiti ultimatum po potencijalno veoma visokoj ceni koja podrazumeva izlazak iz evro zone i čak iz EU.

Njegova odluka glasi NE, ali čekajte da još jednom pitamo građane!

Demagogija? Populizam? Ne bih rekao. 

Srce, talenat, pamet, znanje, požrtvovanost, hrabrost.

Srbija ipak nije zemlja luzera.

Ovo su prvaci sveta!

Zastavini automobili imali su čudne navike, od kojih je ona da se kvare iz čista mira, čak i kad su relativno novi umela da opasno ide na živce.

Taj nepoznat, pritajeni i živcirajući zvuk kome se ne može odrediti poreklo pojavio se posle pet stotina kilometara, na spustu  ka Budvi. Ne mogu da odredim šta je, ne osećam ništa u ponašanju automobila ali mi se potmulo brujanje nikako ne sviđa. Ok, siđemo nekako, prolazimo semafor, ulazimo u Budvu i - motor se ugasi.

Dobro. Nije to ništa. Probam da upalim, verglam, amlaser se muči - ništa. Samo mirno, no panic. Bankina visoka 30cm, nema šanse da naguram auto. Sva četiri, otvaram haubu, izlazim da kao iskusni mehaničarski dunster pogledam šta se dešava. Gledam - sve deluje normalno. Vratim se, probam ponovo da dam kontakt, Ista priča. Na instrument tabli ništa ne pokazuje. Nije prokuvao. Ima vode u hladnjaku. Rezervoar napunjen u Titogradu.

Fak!

Stanu neki ljudi i pomognu (hvala đe čuli i nečuli!) da auto odguram nekoliko desetina metara do mesta na kome mogu da ga sklonim sa puta kojim teče beskrajna bujica.

Dobro, da vidimo: to što je subota veče, što nemamo ništa rezervisano, što je špic sezone i što smo skrljani od ibarske magistrale i doline Morače nisu činjenice od pomoći.

...   posle podne se kupao”

iz dnevnika F. Kafke

Gost autor: 'vlad_aleksh'

Počinjem da se budim već oko 5h. To su valjda posledice trauma zarađenih u onim brojnim ratovima za jugoslovensko nasleđe. Udeo nečiste savesti takođe nije zanemarljiv. Konačno i potpuno se razbudim oko 8h. Tada ležim na leđima, piksla na stomaku, naizmenično uvlačim i izvlačim dim iz mešine što je plućima zovu. Ugasim cigaretu (bacim je u raščepljenu ambalažu od mleka koja je napunjena nekom groznom crnom tečnošću) i okrenem se na stomak. Počinjem da mislim na tebe. Nežno te milujem po abdomenu i diskretno pokušavam da uvučem ruku u tvoje gaćice. Ti mi elegantno sklanjaš ruku i upozoravaš da zbog ovakvih naglih poteza niko neće ozbiljno shvatiti moje pisanje. Ja se trgnem i iskočim iz kreveta, iako me zabole levo ćoše i za čitaoce i za kritičare. Ionako nemam nikakvih ambicija.

Uzimam grickalicu i sečem nokte na rukama, čovek barem mora biti uredan. Svaki moralni pad počinje nehigijenom. Na nogama sečem nokte samo kad idem na bazen. Namerno dozvolim da padaju po podu, pa ih zatim tražim i sakupljam. Nađem ih osam. Tražim još malo, napregnem oči, zalegnem na patos, što rezultira pronalaskom devetog nokta. Nikada nisam pronašao svih deset. Kad malo bolje razmislim, ja verovatno imam devet prstiju. A gde li je onaj deseti, stari Jug Bogdan?

Beograd je plakao.

I Zagreb je plakao, ako je verovati Dnevniku.

Ljubljana je jecala, Skoplje se u suzama kupalo. 

A mi se cerimo, idioti, u tom šantavom, kloparajućem autobusu jer je Mire probao da nacedi neku suzu a Hans mu reko : Usraćeš se, jebote!"

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.