Čitajući tekst Milana Novkovića "Evroazija" setim se pisma koje je Oldos Haksli napisao Džordžu Orvelu povodom pojavljivanja njegovog romana "1984".. To sam pismo, naime, prvi put pročitao pre gotovo godinu dana na ovom mestu , prezentovano od Danijele Nikolić, i sačuvao kao bukmark.

Sa namerom da to pismo u okviru komentara u delovima citiram na poemnutom blogu pročitah ga još jednom i odustadoh. Iz dva razloga: jedan je da bi to bio svojevrstan trol i skretanje sa osnovne linije teme. Drugi i mnogo važniji je da ovaj tekst vredi u celini predstaviti zajedno sa ilustraicijama i komentarima sa ovog mesta.

Fantastična je i zapanjujuća činjenica koliko je blistavi um pre toliko decenija našu zbilju video bolje, jasnije i preciznije od ogromne većine nas samih, zagledane u svoje pupkove i njihove rime. 

Dakle, Oldos Haksli i Džordž Orvel o svome sutra koje je naše danas.  Moći predikcije, mračnim vizijama, borbi racija i nagona:

Rajtvud, Kalifornija
21. oktobar, 1949

Poštovani gospodine Orvel,

Vrlo ljubazno od Vas što ste tražili od svojih izdavača da mi pošalju primerak vaše knjige. Stigla je dok sam bio u sred posla koji iziskuje mnogo čitanja i proveravanja referenci; budući da sam, zbog lošeg vida, prinuđen da smanjim obim čitanja, morao sam da sačekam dugo vremena pre nego što sam bio u stanju da se upustim u čitanje 1984.

Slažem se sa svim što su kritičari do sad pisali i mislim da ne moram da Vam ponavljam, još jedanput, koliko je Vaša knjiga izuzetna i fundamentalno važna. Dozvolite mi da umesto toga govorim o onome čime se knjiga bavi - konačnom revolucijom.

Ovog jutra, 12. marta 2015. godine blog b 92 osvanuo je bez ijednog teksta o njemu. Nijednog. Kao da je Zoran Đinđić dočekao smirenje i kao da više nije važno.

A tog jutra, 12. marta 2003. Demokratska stranka imala je jednocifreni procenat podrške u biračkom telu. Zoran Đinđić i manje, verovatno. Stranka je bila Žuto preduzeće i agentura, on sam mnogo više od toga. U zavisnosti šta se čita, gleda ili sluša mogao se, kroz opise i optužbe zahvatiti pun krug: od levičarskoig lunatika do liberalnog dželata. Nemačkog čoveka i agenta CIA do novootkrivenog velikosrpskog nacionaliste i šoviniste. 

... dana sa našim Predsednikom, Tomislavom Ignjatom Nikolićem, bajčetinskim Glembajem.

Čestitam svima koji slave.

"Bolje da smo mi oko njjih nego oni oko nas. A najbolje - mi oko nas!"

Tako se nekako završava "Radovan Treći", bolna komedija o samoizdaji Duška Kuvačevića. I kao da je konačno kucnuo čas da se i Srbija odluči, opkoli i osvoji samu sebe. 

Sirenski zov kao da je postao prejak i da je došlo vreme za tu, poslednju, sudbonosnu odluku u našem vremenu.

Pod uslovom da alternativa uopšte postoji, pred Srbijom će se - sad je već izvesno - ono sudbonosno pitanje iz tamnog vilajeta : NATO, da ili ne? - postaviti vrlo brzo.

Vlast je slast i strast. Vlast je droga. I sobom nosi ostvarnje mnogih snova. 

Primer Tomislava Nikolića i Prve dame zajedno sa dvorskom svitom krasna su ilustracija za to. Sa vlašću problem počinje onog trena kad dođe do momenata za teške odluke i odgovornosti koju one povlače. O tome može da svedoči Aleksandar Vučić kome je, izgleda, trogodišnji medeni mesec sa glasačima i EU upravo istekao. 

Da li je Predsednik Srbije Tomislav Nikolić pred samu novu godinu sa svojim istrčavanjem o Konačnom rešenju odnosa Srbije i njenog eksternog kancera, Kosova uleteo u čist ofsajd ili se iza tog poteza krije nekakva razigrana kombinacija I plan videćemo uskoro. Kao I to da li je u pitanju štipanje Vučića ili “dobar I loš policajac” varijanta.

Sa približavanjem dana nastavka briselskih pregovora o Kosovu nervoza raste  na svim stranama sem na samom Kosovu. Što nije ni čudno obzirom na to da se zna ko na Kosovu I o Kosovu odlučuje I čiji je posao da njegove (I svoje) interese zastupa. Zato odavde gledano tamošnja situacija izgleda smireno I spokojno. 

Ima tome nekoliko meseci a ne bih mogao da odredim tačan datum – ali moglo je jasno da se oseti da Vučić vise ne može da računa na miljenički položaj kod funkcionera EU. Lakmus, ili jedan od lakmusa je program Radija Slobodna Evropa, odakle sad već redovno i na dnevnoj bazi na račun predednika Vlade Srbije stižu sve oštrije packe i čvegeri.

Zaista, zašto to i čemu to? Ništa se u Srbiji ne dešava van onoga što se dešavalo i do sada: put ka EU sa stanovišta diktata nije ni na koji način ugrožen niti se sa njega skeće. Zadaci se prilježno izvršavaju a "bolne reforme" su u toku i po jasnim instrukcijama MMF i drugih nadležnih institucija.  Gnječenje medija i opozicija funkcioniše kao i do sada, bez većih oscilacija i ekscesa. Dakle, o čemu je reč? Čemu povišeni tonovi, nervozne reakcije i sad već otvorene pretnjne?

Gost autor: baron Minhauzen u prednovogodišnjoj rerpospektivi. 

 Prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić izjavio je danas da su simbol Srbije vredni i posvećeni radnici, “Mercedes”, “Kontinental” i hiljade domaćih, ali i stranih preduzeća, a ne oni koji su vršili pljačkaške privatizacije, narkodileri i kriminalci.

... 

Kao primer, Vučić je naveo novi autobus za koji je rekao da je izrađen od najkvalitetnijih materijala.

- Očekujemo da bude najprodavaniji u jugoistočnoj Evropi, a za njim sledi i proizvodnja međugradskih, turističkih i velikih gradskih autobusa - kazao je Vučić.

Dere se neko... Neka budala se dere. Mora biti da je budala. U stvari - dve budale, najmanje. Pročkiljim na jedno oko i pogledam na sat na kaseti koja mi je pored glave: pola šest. 

PA POLA SEDAM IM MAJKI MAJČINIH DA IM MAJKI ...

O jebem ti život i svet u kome se budale svađaju nedeljom u pola šest kad će truba tek za pola sata?! Vidim da su još neki poustajali I gledaju kroz prozor scenu koja se odigrava ispred paviljona: dvojica se, otimajući se oko nečega što ne vidim onako podignut na lakat , psuju na stranom jeziku.  
„Šta je ovo, koji im je qrac?" - pitam.
„A ništa, treba drva da se cepaju." - sležući ramenima kaže mi nepoznati, plećati momak.
„Mmmm, znam." - kažem pokrivajući se po glavi. „Niko neće... Pa i ja bih nekom jebo mater da me sad na ciču istera."

Pogleda me sa smeškom. „Ma jok  Oni se otimaju za sekiru. Slovenci." - slegne ramenima. - "Ustaju u pet da bi se domogli sekire."
Tog dana sam saznao da su nas u goste primili pripadnici odeljenja alpskih izviđača. Ili čete, možda. Nisu baš svi bili Slovenci, a samo su šestorica bilo reprezentativci u  nordijskim disciplinama. Nisam ni zano da se Jugosalvija takmiči u nordijskim disciplinama?! Čak ni da je cepanje drva zorom po ciči jedna od njih. 

 ...

Gost autor: horheakimov

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.
Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.
No dobro.

Ili: od govana pita

Juče Dan Republike, sutra Dan nastanka Kraljevine SHS I posledično Jugoslavije.

Drugu ubila okupacija I revolucija.

Prvu... Oko uzroka smrti postoje oprečna mišljenja u desetinama varijacija. Možda bi najbliže istini bilo da joj je iznutra glave došla neefikasnost I opšta idejna korupcija naslonjena na sitne interese, I velika prekompozicija političke mape Evrope spolja.
No nije ideja da ovo bude tekst o jubilejima i davno izdrndanoj partizani/četnici vuni.
Hoću da kažem da je ono što nam se desilo a od čega evo 25 godina ne možemo kao društvo da dođemo sebi bauljajući naokolo sa uvek istim besmislenim pitanjima -kapitalizam.  

Kapitalizam nam se desio. Neophodan uslov za njegovo nastajanje jeste privatizacija. Da, to je ono o čemu se 25 godina - a poslednjih 12 naročito - neprekidno govori kao o izvoru svih zala.  

Kao prvo, mimo uvrežene besmislice da su privatizaciju pravili ministri I savetnici (Vlahović, Đunić, Đelić) - valjalo bi imati u vidu da je ova poslednja privatizacija bila privatizacija Zorana Đinđića.
A valjalo bi se podsetiti i konteksta i momenta u kome se moralo opredeliti za njen oblik: sporu i kobajagi pravednu, vaučersku  ili brzu I efikasnu uz uvažavanje iskustava drugih zemalja koje su tranziciju prošle.

Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.