E, majke mi da imam neku moć, uvela bih obavezni psihijatrijski pregled jednom godišnje za sve koji se bave bilo kakvim javnim poslom, pa makar to bilo i mesto trgovca u kiosku. Ne mogu, bre, više da podnesem ludake na svakom koraku, ali nešto mislim, ako su ovakvi slučajevi prošli na raznim konkursima i primljeni na neodređeno, kakvi li su tek oni što su otpali.
To, bre, nema ni elementarnu trpeljivost prema klijentima, a o nekoj ljubaznosti  nemoj ni da sanjaš. I ne znam ko im i gde ugrađuje one nadobudne face, ali svi redom imaju izraz lica kojim ti jasno stavljaju

E breeee, tol'ke godine proživeh misleći da kad nešto kažem, to uradim dovoljno jasno, nedvosmisleno i bez zadnjih (često ni prednjih) namera. Neke rečenice toliko često izgovaram, da me niko više i ne čuje. Ali mi pamte facu, posebno u nekim prilikama, pa mi se dešava da kako zinem, čujem odgovor: „Znam, sad ćeš da kažeš...“

Znaš ti..., da ne budem prosta! Slušaj me, možda ćeš i razumeti nešto!

Pričamo, bre,  pričamo svi u glas, a uopšte se ne sporazumevamo. Dajemo neke izjave, misleći pri tom na nešto sasvim drugo, pa tu stvarno

Ma sto puta sam se zarekla da ću radije i duplo da platim, nego s ovim mojim rat po kući oko popravki da vodim, al’ namesti se, bre, svaki put u nevreme neki kvar. K’o da gleda kad niko ne radi i šta ću – puštaj muža da pravi lom, a znam da ćemo oči da povadimo i na kraju opet majstora da zovemo.

Jutros curi ispod kade! Kako ne procuri radnim danom, kad  prodavnice raznih delova rade, a  i majstori jedva čekaju da ih neko na intervenciju pozove, nego u nedelju? Nema druge, mora domaćin malo da izigrava vodoinstalatera, a vidim smrk’o se, k’o da sam

Pre jedno četvrt veka sam imala čvrst i jasno izgrađen stav o svim važnim životnim pitanjima. Malo me zbunjivalo što me neozbiljno shvataju, ali šta znaju matorci šta je dvadeset godina. Da su nešto znali ne bi svoje živote tako iskomplikovali i potrošili ih uzalud. Pa sad nezadovoljni i traže prečice da zbrišu iz istog. Priznajem, neke stvari su me malo zbunjivale, ali...

Nikako mi, recimo, nije bilo jasno ko je i zašto izmislio brak. Mislim, ako se dvoje već dobro osećaju kad su zajedno, vole se i lepo im da žive u istom prostoru, zašto to mora da se

Ima ih svuda. Možeš ih sresti na ulici, u prodavnici, pošti, bolnici… Hodaju slobodno i vrebaju žrtvu. Najgori su oni koje svakodnevno viđaš na poslu. I najopasniji, jer ih ne možeš izbeći, a samo čekaju priliku da te zaskoče. Siledžije, o njima pričam. Verbalne ili fizičke, svejedno. I jedni i drugi ti nanose bol. I čine da se osećaš jadno.

Bahati, nevaspitani, bezobrazni. Nadahnjuje ih neprijatnost koju izazivaju  i savršeno su ravnodušni prema odbijanju. Njima se sviđa da povređuju druge i uživaju kad su u centru pažnje. Nemoj ni pokušavati

Moj drugar i kolega likovnjak A. Rapić napravio je autoportret snimajući preplitanje senki u prostoru kojim se kreće tokom jednog dana. S njegovim dopuštenjem ovaj zapis iznosim pred vas.

Kakvi su vaši utisci?

Kako čovek, uopšte, donosi neku ozbiljnu odluku? Mislim, kako da presečem, a da se posle ne kajem? Ja se, bre, danima dvoumim i koje cipele da kupim, sve mi se čini one druge su lepše! Pa se posle kajem i žderem, mnogo i dugo i za neke sitnice... Koliko ću se kajati za nešto ozbiljnije? A vidim, ljudi to ’ladno preseku, imaju spremne stavove o svemu i kao da znaju šta će se i posle deset godina dešavati. Sve nešto mislim da imaju uvid u budućnost. Možda neki horoskop, kristalnu kuglu, baba Milevu u komšiluku... Moram jednom da ih pitam, kako su tako sigurni da znaju šta hoće.

Bila ja u Guči! Dobro, nije mi prvi put i nisam išla samo zbog trubača i svadbarskog kupusa, ali što mi je bilo lepo, nemam reči da vam opišem.  A volim, bre, ta masovna okupljanja sa pevanjem i ožderavanjem i  da sam neka vlast uvela bih neki zakon da sva  punoletna lica MORAJU bar jednom u životu da posete i Guču i Exit. I nema – neću, ja ne slušam tu vrstu muzike. Ima da ideš, bre, pa posle pričaj šta hoćeš. Mislim, otkud znaš da l’ je glupo, ako nisi to doživeo?

Ej, a prvi put me jedva odvukli u Guču. Ma bre, kad su mi pomenuli da slušam trubače, kosa

Ne mogu, nešto, da spavam ovih dana, taman me malo, kao, savlada san, pa mi odnekud sevne kroz glavu – trebala sam... I gotovo, ode san k’o rukom odnet. A gluvo doba i vrućina i uhvati me neki svrab kako legnem, ma i jastuk me žulja.

Prevrćem se uzduž i popreko, menjam stranu, okrećem glavu nizbrdo... Ne vredi, neće me san. Idem napolje da obavim jedan razgovor sa sobom. Onako, u tišini.

Sedim noćas na terasi i nešto se mislim – što mi neko ubrz’o ovo leto, evo, kol’ko juče počeo raspust, a već u avgust ugazili! Ma kad sam se malo bolje udubila, s nelagodom

Pričević, selo udaljeno 14km od Valjeva, na raskrsnici puteva za Pecku i Loznicu. Lepo selo, razbacano po brdima, rekao bi čovek da je Tvorac baš bio raspoložen kad je ovaj krajolik oblikovao. Šume, livade, malinjaci i šljivici se smenjuju po obroncima.U centru sela par kuća stisnutih oko pošte, prodavnice, zadružnog doma i dve kafane – obe čuvene po jagnjetini s ražnja. Sad uglavnom prazne, ako se ne računaju oni koji čekaju autobus, pa svratili da sklone glavu u hlad. Malo dalje škola za 27 učenika.

I ušće Obnice u Kamenicu, ili obrnuto, zavisi koga pitaš. Na