Ma kakva crna finoća? Kakva saosećanja, pristojnost, vaspitanje? Kultura? Ko izmisli onu budalaštinu da lepa reč i gvozdena vrata otvara? Možeš da se sklanjaš, da paziš na svoje reči i dela, možeš da budeš dobronameran i pristojan koliko hoćeš! Ali... Kad tad ćeš shvatiti da je motka iz raja izašla i da oni s kojim se svakodnevno srećeš samo od sile zaziru.

Gledaj me, bre! Otkad pamtim neko mi zvoca – nemoj ovo da se onaj ne naljuti; nemoj ovako, meni se više sviđa onako; pazi na ovo, da ti ne bude ono... Nemoj da se dereš, nemoj da plačeš, nemoj da se smeješ,

Probudila se u 9, taman kad je počela sednica Nastavničkog veća. Mrzim trenutak saznanja da se „još samo 5 minuta“ pretvorilo u čitav sat i unezvereno jurcanje po kući, jutarnju toaletu svedenu na pranje zuba i umivanje, grč u stomaku... Tražim telefon da javim... Šta? Da ću zakasniti? Ma, daaaaaaj, već sam zakasnila, a kakva je razlika između 10 minuta i pola sata? Nikakva, ionako ću morati da se pravdam, pa mogu bar kafu da popijem natenane.

Ma ne kasnim ja stalno, omakne mi se tako, neki put, kad znam da me čeka smaranje. A jutros me čekala još jedna sednica

Ma ne mogu više da se lažem, ide mi se na more i tačka. Evo ima skoro deset godina kako ponavljam da više volim planinu i seoski turizam, posebno ako je i jedno i drugo vezano za posetu rodbini. Ama nije to tako ni loše, jer jednim udarcem ubiješ dve muve – em se zove da si bio na odmoru, em održao dobre odnose sa familijom. E sad, što to i nije odmor nego zavaravanje i što između mora i planine ja biram more, je druga priča.

Počela sam tako da se lažem još onih kriznih godina, kad su samo snalažljivi mogli sebi da priušte odmor. Doduše i deca mi bila mala, pa sam

- Alo, Selice.

- Da?

- Ovde B.

- Koji B?

- Tvoj B. Zaboravila si me?

- B! Kakvi zaboravila, nego ti se glas nekako promenio! Gde si, čoveče?

- U Požarevcu.

- Šta radiš tamo, pobogu? Ajde dolazi smesta kod mene.

- U vojsci sam, ne mogu sad da ti dođem.

- U vojsci? Ej, prekidaj vezu, nazvaću ja tebe.

- Ma jok, bre, samo pričaj. Kako si ti, kako ti je tamo? Mi vam se letos nadali, al’ ne dođoste.

- Dobro smo, neću sad da ti pričam ništa, nego traži da te puste

Ne ide, brate, ne mogu da pišem kad sam raspoložena. A danas jesam, onako bezveze. Udarile mi ove precvale lipe u glavu i skroz me sludele. Evo, probudila se jutros razdragana, a lepo se sećam da sam sinoć bila ljuta. Samo ne mogu da se setim zašto. Prespavala razlog.

Al' šta ti je čovek, i kad mu je sve potaman, nešto mu ne valja. Eto, odjutros mi ne smeta  ni ona komšinica, što izađe da očisti ispred svojih vrata kad god se tuđa otvore, ni računi koji ispadaju iz sandučeta, ni prodavačica u obližnjoj bakalnici, koja mi se obraća sa: „Šta si htela“, a ni ime

Pre neki dan me nazvala mama, kaže treba da ide na neku kontrolu kod lekara. Ufff, meni sad neka gužva na poslu, ne znam kud udaram, a i ne vozi mi se 85km po ovoj vrućini. Ma, bre, kad pomislim da treba da prođem kroz BG u popodnevnom špicu, prođe me volja da sednem u kola. Ali, mama zove, a ja njoj ne odbijam ništa.

I odem juče. Gunđam usput, nerviram se zbog gužve i zakrčenja na mostu, a glava me boli, lepo mi muka od tog kljucanja. Ali kad sam je videla kako me čeka na klupi ispred kuće, sve me prošlo. U plavoj cicanoj haljini i štrikanom prsluku prebačenom preko

Da mi je da se negde skrasim, jednog dana. Da mi je da pustim negde koren, bez žaljenja za nekim drugim mestom u kom sam živela, i pomislim – e, ovde je moj dom. Za ovim sam tragala celog života i znam da će mi deca tu naći sreću. I ostati. Pa i da umrem odmah posle te misli, ne bi mi bilo žao. Ni malo. Samo da osetim kako pripadam negde svom dušom. I da mi deca tu pripadaju.

Umorna sam od ovog lutanja i selidbi, od prilagođavanja, rastanaka i povremenih kratkotrajnih susreta sa dragim ljudima. Od grčevitog traženja prijatelja u poznanicima. Od želje da kažem – idem

Svratim ti ja sa prijateljicom u neku poslastičarnicu - kafić na piće i pade mi pogled na kolače. Onako malo gladnjikava naručim jedan sa šlagom. Posle drugog zalogaja mi došlo da odustanem, ali ne!!! Sve sam pojela, prokletinja alava. I one tri kugle šlaga! Ona žena fina, malo licnula i ostavila. Kaže, ne može, baš je jela pre nego što je izašla iz kuće. Uffff, meni tu bi nešto neprijatno, kao da čujem mamu pre tri’es i kusur godina.

Spremimo se mi, tako,  da krenemo kod nekog u goste, ma nećemo da noćimo, samo malo da posedimo, a ona nas pita jesmo li gladni.

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

Odem danas sa prijateljicom do Beograda, onako turistički i bez zle namere da zađem po prodavnicama. Mislim, ništa mi ne treba (sem jednih cipela, njih mi nikad dosta i još me duša boli za onom kolekcijom Imelde Markos), a i nisam baš nešto raspoložena za okršaj kreditnim karticama, jer su kod mene odavno sve u crvenom. Idem čisto da ubijem vreme, a i kiša pada pa bih verovatno ceo dan dremala ili mesila. Ovako ću malo da pokupim tračeve, popijem kafu na nekom finom mestu i malo se oraspoložim.

Ali, cvrc. Već u kolima čujem da idemo da ona vidi ponude za neku majsku