Pripreme počinju već nekoliko dana ranije neobaveznim raspitivanjem kod slavljenika šta bi mu bilo po volji. U stvari, sve je već poznato - nikako orasi i lešnici, a obavezno što više čokolade... I možda voće. Maline, kao prvi izbor, zatim višnje, jagode i banane, a sasvim eventualno pomorandže, ali to je već nešto na šta slabo računa.

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

               Paaaa, sad... Jasno je napisala: ,, naslov treba tako ma kako tebi to izgledalo ''. Poznajete je, i njenu čuvenu terijersku narav. Šta mi je drugo preostalo do da poslušam zilikaku ( ovo nije link )?

                Zadovoljstvo mi je što je Kaolavanda došla u moje blogodvorište da se igra. Pa... prijatno!

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

               Tog dana je vreme pokazalo sve mane svoje nepostojane ćudi. Odlučilo je da mili, da se razvlači okolo gotovo neprimetno, toliko lagano i sporo da joj se na trenutke činilo da se sasvim zaustavilo i da nema ni najmanju nameru da se ponovo pokrene i uspostavi uobičajeni ritam u kome je uglavnom letelo.
               U suštini, takvo ponašanje je i nije preterano zabrinulo. Dešavalo se već da se suoči sa takvim njegovim hirovitostima i uspevala je da sa tim nekako izađe na kraj.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

               Daleko od toga da se to desilo iznenada, na prečac, odjednom, onako iz čista mira i s neba pa u rebra. Naprotiv. Sitne naznake svega što će se dogoditi gamizale su, milele, puzale, plazile svuda oko nje godinama unatrag, ali, prosto nije imala vremena da ih primeti. Ako je koji malo uočljiviji znak i zapazila, nije mu pridavala pažnju. Ako je čak i pokušala da ga osmotri malo pobliže, sve ostalo čime se bavila bi joj istog trenutka odvuklo pažnju. Ako je zastala da razmisli i pokuša da ga dešifruje, buka svakodnevnice ju je vraćala kolotečini.
               I tako je bledela, nestajala, čilila dok se nije sasvim samoponištila.