Pripreme počinju već nekoliko dana ranije neobaveznim raspitivanjem kod slavljenika šta bi mu bilo po volji. U stvari, sve je već poznato - nikako orasi i lešnici, a obavezno što više čokolade... I možda voće. Maline, kao prvi izbor, zatim višnje, jagode i banane, a sasvim eventualno pomorandže, ali to je već nešto na šta slabo računa.

               Sedimo tako preksinoć moj R. i ja i tek uzgred osluškujemo vesti koje se smenjuju na TV-u. Spikerka najavljuje skup podrške narodu Japana na Trgu republike i u sklopu istog, podelu hiljadu i jedne sadnice trešnje.
               Zgledamo se na trenutak...
               Pitanje postavim ja:
               - Neće valjda?

               Paaaa, sad... Jasno je napisala: ,, naslov treba tako ma kako tebi to izgledalo ''. Poznajete je, i njenu čuvenu terijersku narav. Šta mi je drugo preostalo do da poslušam zilikaku ( ovo nije link )?

               Pokušava da se seti kada je sve to počelo.
               Sakupljanja raznih vrsta nikada joj nisu bila strana. Dovlačila je najkrhkije i najrobusnije školjke sa morskih i rečnih obala, sve verujući da tako može da sačuva pevljiv zvuk vode i sećanje na sasvim određene trenutke blago izvitoperene daljinom i neminovnim protokom vremena. Nije odustajala ni kada bi primetila da, osim tanušnog mirisa soli i algi, malo toga ostaje.

               Noć se spustila naglo. Samo je nahrupila u sobu kroz širom raskriljen prozor koji se u tom trenutku sa treskom zalupio. Po svim pravilima tog letnjeg dana još uvek je trebalo da bude sunčeve svetlosti ali su je zakrilili gusti tmasti oblaci koji su se iznenada okupili nad varošicom kao po nekom nemuštom pozivu. Vetar se pojavio niotkuda, širok, drčan, sklon neprimerenom ponašanju, razuzdano razbacujući svojom sirkovom metlom sve što mu se našlo na putu.

               Onomad sam čitala neke eseje Crnjanskog. Između ostalog, naletela sam i na jedan u kome govori o kineskoj i japanskoj poeziji koju je prevodio. Ono što je meni bilo posebno zanimljivo je da je kratke forme ( haiku i slično ) nazivao pesmicama. To mi je delovalo nekako omalovažavajuće, pežorativno, a taj utisak mi je ostao i nakon čitanja, mada sam na nekom racionalnom nivou sasvim sigurna da mu to nije bila namera.
              Kakogod, javio mi se poriv da se nakon decenija pauze ponovo okušam u stihoklepaniju.
             Ovo je rezultat mojih noćnih kuckanja na mobilnom telefonu, kada su me istovremeno pohodile nesanica i kakva-takva inspiracija.

                Zadovoljstvo mi je što je Kaolavanda došla u moje blogodvorište da se igra. Pa... prijatno!

               Kako vreme prolazi, umesto da mi stvari postaju jasnije i razgovetnije u glavi, ispostavlja se da me sve više zbunjuju. Dobro, mislim se, vremena se menjaju, puno je, i previše, novih informacija - ne može to živ čovek ni da premota kako treba, pa moguće da i nije toliko čudno i neobično što se sve češće osećam dezorijentisanom i pogubljenom. Ako tome dodam da hvatam sebe kako se po nekad preobrazim u matoro gunđalo, zanovetalo opšte prakse, talentovano zakeralo, a sve bez nekog naročitog povoda, stvari se samo usložnjavaju i komplikuju. I gotovo da sam sklona da tvrdim kako je to u redu, da se opravdavam time što su konopci mojih živaca vremenom svakako postali izraubovani, dotrajali, mestimično iskrzni i istanjeni i stoga je nekako sasvim prirodno što ne mogu više sa lakoćom da podnose teret koji se svakodnevno svaljuje na nijh.
               Ali...

               - Uuuuuh!
               - Šta ti je?
               - Ma, ništa...
               - Kako ništa?
               - Lepo.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )