Da. Postoje te neke vetropiraste i razbarušene godine u kojima je zaljubljivanje prosto jedini oblik življenja. Nema načina da se udahne, a da se pri tom u krvotok ne uvuče makar i trunčica tog posvemašno opisivanog, a nikad sasvim precizno objašnjenog alhemijskog procesa koji izmešta iz ravnoteže potpunije od ma kog razarajućeg zemljotresa i čini da paperjasta krila izniknu i najpostojanijim hodačima po zemlji.
               I još kad je leto.
               I još kada srce treperi, svo satkano od tananih antenica koje hvataju i najmanji znak uzajamnosti i razumevanja.
               I još kada se strahovito žuri ispred svoje kalendarske dobi, ne bi li se što pre dosegao svet odraslih.

               Nekada se u svemu znalo reda. Ne kažem da se ne zna i danas, ali mi nekako bilo sasvim zgodno da upotrebim baš ovu rečenicu. Nije ni bolja ni gora od ostalih koje sam mogla da napišem, ali mi je, eto, prva pala na pamet i nije bio red da je zanemarim.

                - Dečaci ne plaču. - slušala je.
               ( - Zašto samo dečaci? - pitala se. )
               - Jaki ne plaču.
               - Sramota je plakati.
               - Nije lepo.
               - Daj, opet cmizdriš?

               Nemojte da se usudite ni da pomislite da otvarate moju kutiju. Ne dozvoljavam. Zabranjujem. Ne dopuštam. Nikako.
               Zašto me tako gledate, kao da ne razumete o čemu vam govorim? Naivni ste? Glupi? Pravite se blesdavi?
               Nije nego...
               Budite srećni što je poklopac na njoj trenutno čvrsto zatvoren, pa mogu da vam govorim gotovo mirno, tek ovlaš stisnutih usana i jedva nešto kroz zube.
               Inače..
               Mislim da ne bih garantovala za svoj izbor reči.

               I, šta sad? Misliš da ja ne umem tako?
               Naravno da umem. Možda i bolje od tebe.

                    1.

               Dugo se nismo videle. Nekako, vreme nam se neprestano iskradalo, bežalo nam, pretvaralo se u neka silna i neodložna moranja, ili je jednostavno bivalo toliko neprijatno sivo i vlažno da nismo dobijale inspiraciju da se pri datim okolnostima probijamo jedna ka drugoj u prepunim i uz to i krajnje nepouzdanim gradskim autobusima, ma koliko bile željne druženja.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

               Naravno da bi najradije pobegla od njih povlačeći se u najudaljeniji kutak sebe i praveći se da ne postoji barem do narednog praskozorja.
               No, budući da život najčešće ne dopušta tako ekstravagantne izlaze, naučila je da ih prebrodi sićušnim trikovima koje je godinama pohranjivala među listove starog školskog herbarijuma što je sve manje mirisao na trave, a sve više na napabirčena iskustva plaćena sopstvenim greškama.

               Elem, vozim ja tako tog krhkog i majušnog fiću sva u grču, ni živa ni mrtva. Dlanovi se zacementirali uz volan zaleđeni stravom koja mi gamiže vrhovima prstiju. Džada uska, krivudava, prilično neodlučna po pitanju toga u kom smeru bi trebala da se opruži, pa se nekako migolji i strmeknjuje na sve strane po malo.

                                                     ( ili kako vam već drago )

               Mislim, ja bih sad najradije o svemu i svačemu istovremeno, odjedared, samo kada bih nekako našla načina da to izvedem kako dolikuje, a da se iz svega ne ispili nekakva nemušta papazjanija. No, pošto tako nešto još nikome nije pošlo za rukom, a da ja to znam pa da mogu da sledim svetle primere, ipak ću pokušati, pa šta bude.