Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Oduvek sam bila oralni tip. Mater kaže da sam duže od ostale dečurlije trpala igračke u usta, a onda sam, zatim i međutim, postala malo neurotično čudo, pa sam grickala nokte, ali sam najviše od svega, ipak i pak, želela da budem kao moj Stari kad porastem. On je pušio s merakom. Dođe s sposla, ruča nebeski Presvetin ručak, pa se zavali u stari naslonjač. Noge na trosed, pepeljara u krilu ( ne znam kako, ali u svim mojim sećanjima on gleda fudbal ). Te sam momente obožavala. Gledala sam ga opčinjena: ovako ću i ja kad porastem. Uvuče prvi dim i zastane, pa ga otpusti.

iz perspektive teološke antropologije

Piše: Nikola Knežević (a.k.a. metanoia)

Danas reč sloboda ima gotovo magičan odjek. Postala je čovekova najviša aspiracija, cilj svih društvenih i osobnih nastojanja, postala je simbolom čovekovog potpunog samoostvarenja. Pod samoostvarenjem se ovde podrazumeva, sa jedne strane, oslobođenost od brojnih robovanja i otuđenosti, a, sa druge pak strane, stanje čovekovog istinski ostvarenog samobitstva.[1]

Šta uistinu znači biti slobodan, kolika je zapravo ljudska sloboda, dali je ona apsolutna ili relativna i u kojoj meri sa obzirom na svoju sadašnju prirodu čovek zaista može biti slobodan? Možda je bolje pitanje postaviti ovako: Šta se podrazumeva pod mogućnošću izbora koje ljudsko biće poseduje i kolike su zapravo te mogućnosti? Pitanje slobode volje ljudskog bića uzročno je povezano sa egzistencijalnim prilikama u kome se ono rađa, i živi. Drugim rečima, nije ni moguće govoriti o čovekovoj slobodnoj volji bez evaluiranja objektivnih okolnosti koje ga uslovljavaju.

Драги читатељи Блога Б92, са задовољством могу да најавим да ће се у организацији Центра за емпиријска истраживања религије и Дома омладине, 8 октобра у трибинској сали ДОБ-а, са почетком од 12 часова одржати једнодневна конференција са темом:

Проблем будућности: Идеја вечне наде у религијама

На почетку новог миленијума

Gost bloga: Biljana Beba Knežević

Moja vam je Jaca jedno neobično biće. Onako vižljasta, kratke, najcrnje kose, vazda ozbiljnog izgleda, stalno deluje kao graciozna figurica iz nekih aristokratskih ormara, sakrivena iza onih stakala koji se samo sa strahopoštovanjem gledaju. Ona je moja naj, najbolja drugarica, jedna od onih za koje se u leksikonima iznjašavam sa: SSD! Jaca je mama devetogodišnjeg Mateja, ljubimca moje kćeri. Tačnije, moja dvoipogodišnja Pčelica je nasmrt zaljubljena u njega. Kad je tek počela da govori zvala ga je Kaka. U idućoj fazi