Da li se sećate kongresa veštica iz Velikog Gradišta koji se odigrao početkom meseca? Izgledalo je kao baš zabavno okupljanje za koje se nadam da će nastaviti da se organizuje i u buduće. Naravno, niko tamo nije zaista mislio da je po sredi kongres pravih veštica. Veštice ne postoje, zar ne? Pa, zapravo - postoje.

Kada sam prošli tekst nazvao Memory Dump nisam baš planirao da razvoj događaja bude toliko bukvalno u skladu sa naslovom. No, kako mudri ljudi davno rekoše, nomen est omen. Memory dump je procedura koja obično prethodi padu sistema i neretko je indikacija za mngo ozbiljnije probleme. U mom slučaju, proveo sam jedno dva meseca pokušavajući da se nateram da napišem nešto o

Ovaj tekst sam napisao pre oko dve godine, za sajt koji se bavio Gothic/Industrial podkulturom (i u medjuvremenu se ugasio). Ovde ga objavljujem sa manjim izmenama jer mi se čini kao dobar način da predstavim sebe i svoja interesovanja o kojima ću pisati na blogu, ali i zato što se nadam da bi priča o srazmerno nepoznatim muzičkim žanrovima bila interesantna široj publici. Napomenuo bih da ja nikako, ni pod kojim uslovima ne bih mogao da se uzmem kao autoritet na ovu temu i, staviše, poznajem dobar broj ljudi koji bi bili daleko kvalifikovaniji da pišu ovakve tekstove. Ovo je jednostavno produkt mog interesovanja za temu i želje da ono što sam saznao kopajući po raznim izvorima podelim sa drugima.
------

 

Mesto dešavanja je Italija, vreme je 1913. godina. Prošlo je već tri godine otkako je Filippo Tommaso Marinetti napisao Futuristički manifest i skoro šest godina od samog rođenja pokreta. Za futurizam, stvaranje manifesta je svakako daleko bitniji trenutak od pomenute 1913. godine. Za našu priču međutim, ova godina je neizmerno važnija. Te 1913. godine, zaslugama izvesnog Luigi Russolo-a, rođena je buka. Reč, naravno, nije o prostoj buci koju možemo čuti na bilo kojoj prometnoj ulici ili u nekakvoj fabrici. Sa druge strane, kako bi se gospodin Russolo verovatno pobunio, upravo je o toj buci reč, samo posmatranoj na malo prosvetljeniji način. Bilo kako bilo, svet potpuno nenadano dočekuje manifest L'Arte de Rumori (Umetnost buke) pomenutog Luigi Russolo-a. I sve se zauvek menja.

Kao što je bloger Marko Jevtić u svom postu "Ponor" već preneo, jedan jako inspirativan email kruži Srbijom. Mene i par mojih poznanika je sadržina tog kružnog email-a, za kojeg bi u ovom trenutku verovatno bio neverovatan kompliment prozvati ga spamom, kreativno inspirisala. Nadamo se da je ovaj foto strip adekvatno pogodio visok intelektualni nivo poziva na bojkot.

Dok razmišljam o budućnosti ovog bloga i bakćem se sa kojekakvim "ozbiljnim" stvarima koje mi vise iznad glave, te zbog kojih mi izgleda neproduktivno posvetiti vreme onoj vrsti blogotekstova koje inače volim ovde da kačim, evo jednog pokusaja izbacivanja nečega što prosto mislim da je cool.

Ja serije volim više neg' baklave da jedem. Nisam siguran šta je tačno po sredi, ali strašno pasuju mojim periodično opsesivnim naletima interesovanja. Ovo nije tekst o serijama (mada sam i jedan takav planirao). Ovo je tekst o uvodnim špicama za serije. O da.

Jutros u 01:30h po lokalnom vremenu, odnosno 23:00h po beogradskom, na ostrvu Šri Lanka preminuo je jedan od najvećih umova našeg doba - Arthur C. Clarke.

Bio je poslednji od "Velike Trojice" velikana naučne fantastike, klub koji je prvi napustio Robert A. Heinlein 1988. godine a nešto kasnije i Isaac Asimov 1992. godine. Iza sebe je ostavio neke od najpoznatijih SF naslova kao što je Rama serijal, Space Odyssey serijal, Childhood's End i mnogi drugi.

Za par dana će biti pun mesec otkako sam počeo da otplaćujem dug otadžbini. Mislim da je to fer. Za vreme restrikcija devedesetih, tokom čekanja u redovima za ulje, hleb i mleko, u procesu gušenja suzavcem ispred skupštine, pa i dok je nas izmedju pet i deset spavalo tri meseca svake noći u podrumu tokom bombardovanja prosto sam imao snažan utisak da nije u redu što je meni toliko dobro naizgled za džaba. Kada su tukli pripadnike gej parade sećam se da sam pitao starije i mudrije da li je normalno da ljudi sve to dobiju a da ne plate ni cvonjka. Onaj jedan put kada je ekspresna DHL

Danas mi je bio zadnji dan u vojsci. Civilnoj naravno. Odnosno, srBskim slengom govoreći, izdajničkoj. Nisam još uvek zaista završio sa tim tragičnim poglavljem u mom životu, sledeće nedelje bi još trebalo da se javim vojnom odseku oko sređivanja ne znam ni ja kakvih dokumenata, pa će tekst sa impresijama izlaska iz poslovičnog zatvora sačekati još tih par dana. Umesto toga, pade mi na pamet da bih mogao nažvrljati ponešto o različitim temama koje su mi padale na pamet proteklih nedelja a nisam stigao da im posvetim po ceo tekst. Po sredi je, dakle, nekakav memory dump direktno iz malog mozga. Čisto da simbolično zapljunem teren i prijavim da sam se vratio na blog.

 

Dom Vojske Srbije, devet ujutru, ja prelistavam 24sata novine i polako dolazim sebi. Bolje da nisam. I dolazio sebi i prelistavao novine. Jedna od vesti glasi (parafraziram): "Krivična prijava zbog piratizovanja Turneje". Poseta B92 sajtu je potvrdila ovu vest. Gde uopšte da počnem? Aj' prvo jedna poučna pesma pa ćemo onda o surovoj realnosti.

 

[EDIT: Isključili embedding pa ne mogu spot da stavim u tekst... Evo ga ovde: http://www.youtube.com/watch?v=Yz-grdpKVqg

Pre, ne znam više ni koliko godina, na Internetu sam naleteo na jedan jako zanimljiv esej koji je u meni probudio interesovanje za transhumanizam. Autor je Alexander Chislenko, za kojeg sam kasnije saznao da je ostao upamćen kao jedan od velikih umova koji su produbili ideje transhumanizma i singularitarijanizma. Esej je napisan 1995. i iznenađujuće je koliko 14 proteklih godina ni malo nije uticalo na njegovu aktuelnost.

Nažalost, Alexander je, posle dužeg perioda izlaženja na kraj sa napadima depresije, oduzeo sebi život 2000. godine. Vrlo u duhu ideja o kojima