"I found him a loyal friend and good company. He was a dentist whom necessity had made a gambler; a gentleman whom disease had made a vagabond; a philosopher whom life had made a caustic wit; a long, lean blonde fellow nearly dead with consumption and at the same time the most skillful gambler and nerviest, speediest, deadliest man with a six-gun I ever knew."

Vajat Erp o Dok Holideju

Vreme prošlo. Leto. Dovoljno sam imao mala stopala da mogu da skakuću sa kamena na kamen kaldrme, ometajući prolaznike. Skok jedan, skok (uh, kako je ovaj veliki) drugi, zadržati se na prstićima, skok treći… Kretali smo se odozdo, mama, tata, sestra i ja, u ogromnoj koloni držeći desnu stranu. Oni hodajući normalno, šetajući, a ja kao žaba. “Kukusigameni, prekini da skačeš,smetaš

 

Mislim da nema čoveka koji u nekom životnom dobu nije gledao crtane filmove. Kada sam ja bio klinac, vreme za crtane filmove je bilo u 19:15h. Tačno pred Dnevnik. Onaj Dnevnik, najvažniji, kada smo nakon bravura animiranih junaka, odlazili da ne smetamo odraslima koji zabrinuto pilje u ekran, pokušavajući da između cenzurisanih misli pronađu suštinu trenutne situacije i događaja koji nas okružuju. A baš u tih petnaest minuta pre Dnevnika, mogli su da nađu ključ po kome se vesti vešto servirane mogu protumačiti.

 

Šta su prve reči koje izgovorimo na radost naših najbližih? Uglavnom su ponavljanja jednostavnih reči koje nam ti isti najbliži ponavljaju ne bi li konačno naš centar za govor uspeo da pošalje impulse tamo gde treba i ne bismo li izgovorili kao papagaji, baš to što se od nas očekuje. Od „mama“ i „tata“, vrlo brzo stignemo do pitanja: „Kako kaže maca?“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Na mom prethodnom blogu došlo je do žestoke rasprave (ako se to tako može nazvati) o problemima prihvatanja doseljenih ljudi. Prvenstveno je bila reč o Beogradu, a kasnije se priča raširila

 

 

Pre neki dan, na jednom od ovdašnjih blogova, pomenuo sam ping-pong. I onda su navrla sećanja u vezi tog predivnog sporta. Stoni tenis iliti ping-pong je u moj život ušao preko sveske. Da, preko sveske, one sa tvrdim koricama. To mi je bio prvi reket. Sto je bio trpezarijski, veliki, onaj na izvlačenje. Umesto mrežice smo koristili kutije od audio kaseta. I bilo je ludo. Nema ko nije testirao ovaj način igre po rođendanima i raznim

 

Dragi blogeri, vi ćete biti prvi koji će diskutovati na ovu temu. Tek posle idu ostali.

Takav je red pobogu.

:-)

Preneću ceo tekst sa sajta Nove stranke i molim vas da vašim sugestijama pomognete da popravimo ove stvari koliko možemo.

 Svedoci smo svakodnevnih pritužbi na elementarno ponašanje i izgled lekara i drugog medicinskog osoblja.

Savet za zdravstvo Nove stranke je zbog toga sastavio:

1. PREDLOG

Grupa blogera sa ovog bloga je uspešno učestvovala na takmičenju "Ja imam talenat" u Indiji. U ovom klipu prepoznaćete mene, Docsumana, Alselonea, Nsarskog, Freehanda, Budimca, Antioksidanta, Uroša i još neke, a na čelu sa Cerskim. Zabranjeno je gledanje za mlađe od 8 godina zbog scena nasilja i do pola obnaženih naših tela.

Obećavam da ćemo i u sledećoj godini na pravi način reprezentovati ovaj blog u nekoj egzotičnoj zemlji, trudeći se da koristimo sve veštine stečene u polemikama i diskusijama.

U svakom slučaju, želim vam svima srećnu Novu godinu i puno zdravlja i sreće.

 

Ko su ljudi koji ne plaćaju račune?

Ko su ljudi koji se švercuju u prevozu?

Ko su ljudi koji prelaze ulicu na crveno i van pešačkog prelaza?

Ko su ljudi koji voze ne poštujući saobraćajne propise?

Ko su ljudi koji parkiraju kola gde stignu?

Ko su ljudi koji bacaju otpatke po ulici?

 

Dobar deo života sam proveo u Ateljeu 212. Čak mogu reći da kad pomislim na pozorište, pomislim na Atelje. Još u mladosti sam odlazio na predstave zahvaljujući kartama koje je otac jednog mog prijatelja dobijao preko sindikata. Zbog tadašnje  mladosti najverovatnije nisam razumeo sve što je iz grla glumaca dopiralo do mene ali sam uprkos tome srećan što sam odrastao baš uz tu prašinu, pokretni krov, miris i najvećim delom magiju velikana. Kasnije su ta odlaženja u Atelje postala nezaobilazna potreba, pa sam neke predstave gledao po nekoliko puta. Šta neke? Skoro sve.