I ČIN

Na pozornici sede tri intelektualca i uz piće diskutuju. Neka diskusija bude oko nekih visokoumnih tema. Iznad njih lebdi anđeo i brije se. Na binu utrčava čuvar pruge.

Glumi: Ernest Borgine

Direktor fotografije: Samuel Bayer

Muzika: Michael Brook

Montaža: Jay Cassidy

Scenario i režija: Sean Penn

     Vojkan Mladenović je čučao u žbunju. Naišao je Vladica Mladenović. Vojkan je iskočio i udario Vladicu. Iz okolnog žbunja su iskočili penzioneri i uglas uzviknuli: "Sve smo videli!"

     Grupa od trideset penzionera je nadahnuto išla gradom, ka policijskoj stanici. Naišao je gospodin Veroslav Mladenović i upitao ih: " Kud ste pošli dobri ljudi?" Penzioneri su ćutali.

Ima tome podosta godina. Ja u Beču. Švrljam tako besciljno i šta bih drugo nego ufuram u jednu radnju sa pločama i CD-ovima. Ne tadašnji Virgin Megastore, nego neka malo zabačenija prodavnica. I krenem da preturam po diskovima vešto raspoređenim po slovima. A, B, C…

 Posle prva dva nastavka, moram da napomenem da ja ovde ne iznosim svoje stavove, već pokušavam da isprovociram diskusiju o iznetom.

Naravno da imam želju da upoznam ljude sa ovom materijom, malko gurnutom u zapećak. Ali imam i želju da ukažem na fenomenalne načine sporenja zvaničnih stavova crkve, koji ni danas ne bi bili manjkavi. 

Pa zato, idemo dalje.

Kada prost svet ne poštuje zabrane, tada postoji mnoštvo surovih kazni. Kada vladar ne teži da mu naredbe budu jasne, šire se lake kazne. Kada postoji mnoštvo surovih kazni, a još se šire i lake, to znači da državu preplavljuju zločinci. I tada bogati neće uspeti da sačuvaju svoj imetak, a siromašni neće moći da se bave svojim poslovima, oranice će zarasti u korov i država će osiromašiti. Kada oranice zarastu u korov, narod nabavlja hranu nepravednim putem; a kada država osiromaši, vladar će deliti manje nagrada. Zato, kada zemljom upravlja mudrac, kažnjavani zločinci ne zauzimaju državne položaje, a zlotvori ne postaju činovnici. Ako kažnjavani zločinci budu na položajima, plemeniti ljudi počeće da preziru svoje položaje; ako zlotvori budu išli odeveni u svilu i jeli meso, prost svet će pokušati da stekne korist na isti način. Ako plemeniti ljudi počnu prezirati svoje položaje, oni će se stideti i svojih nagrada; kada prost svet pokuša da stekne korist na isti način, počeće da se razmeće svojim zločinima. Zato je surovo kažnjavanje zlotvora upravo onaj način pomoću kojeg se suzbijaju zločini, a dodeljivanje činovničkih položaja i plemićkih zvanja je način pomoću kojeg se podstiču zasluge.

Danas država uvodi plemićka zvanja, ali ljudi ih se stide; uvodi kazne, ali ljudi im se podsmevaju. Uzrok tome verovatno leži u nedostacima zakona i metoda upravljanja.

Sve je počelo tako bezazleno, u jednom snu, punom različitih glasova. I posle toga zbunjujećeg sna, osvanulo je sasvim obično sunčano jutro, nalik bilo kom sunčanom jutru. Ali... to uopšte nije bilo obično jutro, barem ne za Proku.

Umoran od sna, naš junak je otišao do kuhinje ne bi li skuvao kafu i odagnao osećanje koje ga je pratilo od otvaranja očiju. Kad, bez najave, džezva progovori: „Izdajniče!“

Koristim priliku da se ovim blogom oprostim od druženja sa vama. Već neko vreme razmišljam o tome i prethodni događaji su me samo uverili da se ova "zajednica" u suštini ne razlikuje od one koju u stvarnom životu uspešno izbegavam već godinama. I kao što je to u realnom životu, od drveta se ne vidi šuma ili od nekih sjajnih ljudi, ne vidi se "šuma" onih koji svojim ponašanjem i nepokolebljivošću, svojim krutim stavovima i bahatošću, kvare svaki vid normalne i ljudske komunikacije. Realno ili virtuelno, meni to ne treba.

I za kraj, neka slika govori za sebe.

Idemo dalje.

Južnoslovenski vladari, u želji da što brže organizuju sopstvenu državnu vlast, gledaju prevashodno sopstveni ekonomski interes. Pretvaranje dela slovenskih masa u kmetove za njih znači izgradnju novog društva, koje je već u nekim drugim zemljama uspostavljeno. Kako Južni Sloveni više nisu vojna sila Vizantije, to vladari imaju odrešene ruke, ali – sudaraju se i sukobljavaju sa sopstvenim vojskovođama, sitnom vlastelom koja neće da se liši svojih vojničkih družina i koja želi da njihova imanja obrađuju poluslobodni ili slobodni seljaci, koji određenim porezom plaćaju zaštitu vlastelinu. Tako počinje viševekovna istorija verskih ratova na Balkanu: na jednoj strani, gnostici koji se bore protiv Rima i protiv Konstantinopolja, a time i protiv sopstvenih vladara koji su prihvatili kraljevska znamenja od jednog od ova dva centra; na drugoj strani su vladari koji su prihvatili Konstantinopolj i moraju da se bore ne samo protiv gnostika, već i protiv vlastele koja prihvata volju rimskog prvosveštenika; na trećoj strani su oni koji su prešli u katoličanstvo i koji očekuju da im u borbi protiv ostalih pomognu dva inkvizitorska reda, dominikanci i franjevci.