Bilo je to pre nekih mesec dana, kada je Kukusigameni Girl (pogađate, moja ćerka od 17 godina), došla i rekla da njen dečko M. ima bend. Pa dobro, šta je to mene  briga što dečko ima bend?! Osim što sam i ja imao bend i što sam po ceo dan svirao. “Lepo, lepo”, rekao sam i da bih izgledao zainteresovano upitao: “A šta sviraju?” I ona, kao iz topa opali: “Ska!” Ska? Sećate se da sam pisao blog o Ska muzici?

Vreme prošlo. Leto. Dovoljno sam imao mala stopala da mogu da skakuću sa kamena na kamen kaldrme, ometajući prolaznike. Skok jedan, skok (uh, kako je ovaj veliki) drugi, zadržati se na prstićima, skok treći… Kretali smo se odozdo, mama, tata, sestra i ja, u ogromnoj koloni držeći desnu stranu. Oni hodajući normalno, šetajući, a ja kao žaba. “Kukusigameni, prekini da skačeš,smetaš

 

Ovaj blog je odsviran u šest ruku. 

Par ruku kleinemutter, par Jelice Greganović i par mojih.

 

 

 

 

Poznajem jednog Dečaka. Dečaka koji voli sve ljude. Koji najviše

Koristim priliku da se ovim blogom oprostim od druženja sa vama. Već neko vreme razmišljam o tome i prethodni događaji su me samo uverili da se ova "zajednica" u suštini ne razlikuje od one koju u stvarnom životu uspešno izbegavam već godinama. I kao što je to u realnom životu, od drveta se ne vidi šuma ili od nekih sjajnih ljudi, ne vidi se "šuma" onih koji svojim ponašanjem i nepokolebljivošću, svojim krutim stavovima i bahatošću, kvare svaki vid normalne i ljudske komunikacije. Realno ili virtuelno, meni to ne treba.

I za kraj, neka slika govori za sebe.

 

 

Mislim da nema čoveka koji u nekom životnom dobu nije gledao crtane filmove. Kada sam ja bio klinac, vreme za crtane filmove je bilo u 19:15h. Tačno pred Dnevnik. Onaj Dnevnik, najvažniji, kada smo nakon bravura animiranih junaka, odlazili da ne smetamo odraslima koji zabrinuto pilje u ekran, pokušavajući da između cenzurisanih misli pronađu suštinu trenutne situacije i događaja koji nas okružuju. A baš u tih petnaest minuta pre Dnevnika, mogli su da nađu ključ po kome se vesti vešto servirane mogu protumačiti.

Grupa blogera sa ovog bloga je uspešno učestvovala na takmičenju "Ja imam talenat" u Indiji. U ovom klipu prepoznaćete mene, Docsumana, Alselonea, Nsarskog, Freehanda, Budimca, Antioksidanta, Uroša i još neke, a na čelu sa Cerskim. Zabranjeno je gledanje za mlađe od 8 godina zbog scena nasilja i do pola obnaženih naših tela.

Obećavam da ćemo i u sledećoj godini na pravi način reprezentovati ovaj blog u nekoj egzotičnoj zemlji, trudeći se da koristimo sve veštine stečene u polemikama i diskusijama.

U svakom slučaju, želim vam svima srećnu Novu godinu i puno zdravlja i sreće.

 

Dokle će biti sranja u ovoj zemlji?

 

Pogađate, reč je o SKA muzici.

Ukratko, u pitanju je prvi pravac jamajkanske popularne muzike. Nastao je spajanjem Mento ritma, Kalipsa, američke R&B i Džez muzike. Prvenstveno, SKA je muzika namenjena plesu, koja  pleni svojim optimizmom, ritmom i jednostavnošću. Naglašavanje je na „dva“, muzika obiluje sinkopama, pa se smatra da je i sam naziv ove muzike nastao na taj način. Dakle, ovako nekako: M-SKA, M-SKA, M-SKA..., što uglavnom vuče gitara tokom svirke.

 

Dobar deo života sam proveo u Ateljeu 212. Čak mogu reći da kad pomislim na pozorište, pomislim na Atelje. Još u mladosti sam odlazio na predstave zahvaljujući kartama koje je otac jednog mog prijatelja dobijao preko sindikata. Zbog tadašnje  mladosti najverovatnije nisam razumeo sve što je iz grla glumaca dopiralo do mene ali sam uprkos tome srećan što sam odrastao baš uz tu prašinu, pokretni krov, miris i najvećim delom magiju velikana. Kasnije su ta odlaženja u Atelje postala nezaobilazna potreba, pa sam neke predstave gledao po nekoliko puta. Šta neke? Skoro sve.