U danu kada se otkrivaju dokazi o tome kako biti direktor ovoga ili onoga može biti nadasve korisna stvar, kada se „moguća je kandidatura“ lakovernim građanima plasira kao „Srbija kandidat 2009“, teško da će dva slična događaja zainteresovati bilo koga ko u ovoj zemlji vrši vlast. Prvi je iz Niša u

Badinterova komisija je bila jedan od poslednjih pokušaja tadašnje EEZ da jugoslovensku krizu reši mirnim putem. Pet predsednika Ustavnih sudova (Italije, Nemačke, Francuske, Španije i Belgije) pokušali su da daju odgovore na sporna pravna pitanja u raspadajućoj Jugoslaviji. Reakcija Slobodana Miloševića i ekipe oko njega na najznačajnija mišljenja Badinterove

Od danas mi je mnogo lakše. Predsednik Tadić je „sleteo u Njujork „, a večeras je „počeo sastanke". U subotu smo ceo dan slušali da će Tadić OTPUTOVATI u Njujork na zasedanje Generalne Skupštine UN, juče su nas ceo dan obaveštavali da je ODLETEO u Njujork. Jutros sam saznao da je sleteo, a i da je sa njim Ministar Jeremić. Sada mi je lakše, naročito

Ne razumem uzbuđenje koje vlada povodom cepanja SRS-a i odluke Saveta ministara EU da ne odobri Privremeni trgovinski sporazum sa Srbijom. Kao i uvek, fokus radnih ljudi i građana, predvođenih „analitičarima“ je tamo gde ne treba da ga bude.

Što se tiče radikala, nekoliko blogera pre mene je napisalo dosta o tome. Ono što mi se čini kao totalna katastrofa

Jedna od važnih i omiljenih disciplina vlasti u Srbiji je pokazivanje ažurnosti. To nije ažurnost u smilu da se nešto radi brzo & na vreme (to bi bio viši nivo), već namera da građanstvu pokažu da uopšte nešto rade. Kao glavni stub tako shvaćene ažurnosti uzimaju se „propisi“, a omiljeni zaklon su famozna PROCEDURA i VLADAVINA PRAVA. Za razliku od ovog drugog koje gotovo nijedan predstavnik vlasti ne zna da vam objasni, procedure se svi drže „k’o pijan plota“.

Od igrokaza zvanog PROCEDURA, našim predstavnicima vlasti je omiljen onaj deo koji se odnosi na „pribavljanje mišljenja“, „traženje izveštaja“, „dostavljanje podataka“. Da budemo iskreni, ni pravosuđe  nije imuno na ovo glupiranje. Setite se kako je naš tužilac „tražio od B92 snimak prebijanja novinara“, iako se taj snimak svakih sat vremena vrteo na svim televizijama. Ali, to je procedura.

Moji roditelji imaju tzv. STR (samostalna trgovinska radnja) više od 15 godina. U poslednjih 7 godina, kontrole raznih inspekcija su veoma učestale. Dolaze finansijske, sanitarne, trgovinskei komunalne i primenjuju zakone & propise Republike Srbije. I roditelji i ja mislimo da neki od zahteva inspektora jesu „bezveze“ ili „nepotrebni“ – npr. da ne može stajati u imenu vlasnika samo prvo slovo imena i prezimena već puno ime i prezime (kazna zbog toga je 2002. bila 800 dinara), kao i da mora „biti posebno istaknuto“ do kada radnja radi nedeljom iako je radno vreme nedeljom isto (kazna takođe plaćena).  Jednom prilikom je jedan inspektor zahtevao „fiskalnu traku“ od pre godinu i po dana, a moj otac je ZAHTEVAO DODATNO VREME da je pronađe jer te trake čuva u džakovima. Inspektor je bio neumoljiv, a otac je na kraju odneo džak sa svim trakama za nekoliko meseci te godine. Takođe, moja majka je ZAMOLILA ZA DODATNO VREME posle naredbe da se „magacin ponovo okreči“, ali inspektorka je bila neumoljiva i ostavila samo 48 sati ili će „radnja biti zatvorena“ (majstor nije hteo da završi krečenje jer mu je „crveno slovo“).

Pre  manje od pola veka naše majke su nepovratno postale "keve", a pre manje od dve decenije krivično delo incesta koje uključuje majke/keve je postalo sinonim za nešto dobro, nešto extra. Nešto kasnije, pomenuto "je***e keve" (u daljem tekstu: JK, a nije Jelena Karleuša) je postala najpoželjnija aktivnost prema NJIMA (ko god oni bili). JK fraza se od tada koristi od sportova

Niko kao TANJUG ume tako dobro da „pusti" tekst koji se odnosi na ljudska prava u nekoj drugoj zemlji sveta, a da je poruka ama baš uvek da je u Srbiji sve  OK na ovom polju. Nekada je to bizarno (UN Komitet kritikuje Austriju zbog kršenja ženskih prava), nekada vrlo navijački (Italija je 24 zemlja koja ratifikovala Lisabonski sporazum, ali IPAK

Eto, opet se desilo.Šta se desilo ? Ozbiljno je napadnut jedan novinar (snimatelj B92), malo manje ozbiljno drugi fotoreporter, a shvatam da i ostale ne prolaze baš najbolje. Verovatno se vaskoliko srpstvo odmah „hvata“ za ove moje reči „ozbiljno“ i „malo manje ozbiljno“. Pa zaboga, u Srbiji je sve normalno dok vas ne ubiju, mada primeri Ćuruvije i Pantića pokazuju da i posle ubistva sve OSTAJE „normalno“. Kako je sve normalno najbolje zna Dejan Anastasijević koji je kao maksimum reakcije SVIH grana vlasti (pravosudne, zakonodavne, izvršne) i svih drugih institucija dobio reči Predsednika Republike (tadašnjeg i sadašnjeg) da „će se založiti da se počinioci pronađu“. Verujem ja čika Predsedniku, al’ su mi miliji rezultati i istina. Rezultati su da svako krivično delo koje ima bilo kakve veze sa ljudskim pravima u širem smislu (nadam se da ne treba da crtam da tu spada i sloboda informisanja, pisanje o ratnim zločinima, korupciji, sloboda javnog izražavanja mišljenja, pa ako hoćete i različitosti itd) nije rasvetljeno niti su počinioci kažnjeni. Ako i jesu SLUČAJNO kažnjeni, kazne više liče na one za neprijavljivanje prebivališta ili kad Stanoje ubije Milojevu kravu zato što mu je ušla u zabran. Kad znamo ove rezultate, lako je da vidimo i istinu. Ona je posve jednostavna – nema volje ! Da li je to politička ili neka druga – to je Bošku Brankoviću, Dejanu Anastasijeviću i svima ostalima potpuno svejedno – bitno je da zbog nedostatka te volje nema rezultata. Pa nemojte mi reći da policija ne može (EJ – NE MOŽE) da od tih 300-500 bitangi nađe ko je prebio ovog momka, da od malog kružooka AKTIVNIH podržavalaca ratnih zločina identifikuje ko je Dejanu „instalirao“ bombu ili ko je iz efikasnog DB90’s (za nepismene: BIA 90-tih) ubio Ćuruviju,a bogami i ostale. O tome da jadna policija ne može da nađe ko je raznim i ratnim zločincima „sređivao lične karte i papire“ ne treba trošiti reči. Da je to lako, ja bih otišao u MUP i tražio da mi daju ličnu kartu na ime nekog ko je već umro.