Ona je bila povučena bibliotekarka, žena majora u penziji, besprekorno posvećena svojoj službi i mužu. Bila je zanimljiva prilika; prilično krhke građe, glave visoko fiksirane između malo spuštenih ramena, kose prirodno razbarušene i boje grafita, sa sićušnim, ali veselim očima ispod visokog čela, koje su dosezale mnogo dalje nego sto je vid dopuštao. Noge, u odnosu na telo, nesrazmerno dugačke, pa je prilikom hoda ličila na nespretnog kućnog pauka koji se iskrao iz mreže i krenuo da hoda po zidu.
Živela je u svetu knjiga. Volela je taj ustajali miris biblioteke, koji

Dok krupne jesenje kapljice udaraše o dvostruke krovne prozore stana u potkrovlju, on leže na sunđerast ležaj koji je bio pokriven svetlim pokrivačem koji je mirisao na dotrajalost i savi noge u kolenima da bi na njih naslonio svesku u kojoj je hteo pisati o teškom životu koji ga je zadesio.
Prvo sećanje koje mu nagrnuše beše vezano za njegovog teču, čoveka dobroćudnog izgleda, dignutih obrva i kvarnih zuba, čoveka koji je mirisao na rad i cigarete, naizgled sirovog, ali jako emotivnog i brižljivog. Onda sećanja za trenutak izčezoše, pa se vrate, međutim, on sad beše