Jutros je   prepodobna beogradska javnost dobila priliku nauživati se gledajući komad "kontroverzna  spisateljica, BS, u'vaćena kako kupuje drogu". Do primopredaje  došlo je u novembru, BS se na sudu našla 7 februara a beogradske novine su na vest o njenom posrnuću reagovale tek danas. Ne bih sada ulazila u teorije zavere, pa pisala o izborima (ne znam da li je BS imala nameru da se kandiduje za predsednika Srbije ili bar ministra policije) i ne bih pisala o izvorima tih novina koje su prve počele (zašto izvori kasne sa dostavljanjem ovakve - za državu mnogo bitne - informacije?) 

Nažalost, knjige pisanija i intervjua Zorana Radmilovića koja se, primereno ovom lepom vremenu, zove "Zalažem se za laž" - više nema na trafikama i ona će se za koji dan naći u "svim boljim knjižarama" po (opet - nažalost) nešto višoj ceni. Nažalost, jer znamo da malo ko ulazi u "sve bolje knjižare" a skoro svako skoro svaki dan stane pred neku trafiku i onda vidi Zoranovu sliku na koricama, pa kaže "to je oko 3 kutije cigara" (dobro, nekad i 5 zavisi od firme) i "nek ide život" pa kupi čovek sebi knjigu.

E, povodom toga ja ću sad ponovo zloupotrebiti ovu lepu oglasnu

 Budimir Ničić pokušava da na "Slobodno srpskom" razgovara s ovim... ajd', da kažem čovekom, mada je to teško reći, a i to Ničićevo strpljivo razgovaranje (ako pogledate uverićete se) zaista odaje utisak  nemogućeg pokušaja da se priča s tim... ne mogu da napišem

Gospodin  Bedžet Šalja - direktor Odbora za ljudska prava (nemam želudac da pišem o tome ko je i kako naložio ovog - jeste nekorektna sam - idiota,  koji je pri tome fašisoidan i beslovesan - bez ikakve ideje da ona priča o Žutoj kući ima neke veze s mozgom, drzak, 

kako je jedna od dražih zabava u srba poredjenje srbijice sa nemačkom za nacizma, a svakog vidjenijeg tj istaknutijeg,  a radu u medijima  sklonog, sugradjanina sa gebelsom (postalo je stvar prestiža i skoro da je sramota baviti se ozbiljno medijima u srbiji a da te niko makar jednom ne proglasi gebelsom) ili, ako već ne sa tomasom manom ono makar sa simonom vizentalom - evo da se pridružim i pomenem i ja "sličnu" nam nemačku. pre nego će gebels (opsednut policijom kao da je srbin) odlepiti i naci kompoziciju od uobraženog valcera dovesti do paklenog krešenda, vesti su se svodile

Piše: Aleksandra Cimpl  

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

... UFURAVALI NAM ISTINE, CRNO BIJELE" (ili "mejlačenje")

Gost autor: St.Jepan

Gost autor: St.Jepan 

Ukoliko neko ovaj tekst shvati kao poziv na pljačkanje radnji, neće pogrešiti.
Ovo jeste poziv na pljačkanje radnji

---------------------------------

Zimus, Ana mi je dala svoju šifru i blanko imprimatur - odobrenje da u njen blog kačim šta mi dune i kad mi dune. E, pa već nedeljama ne duvka mi ništa, a noćas, dunulo mi, eto, da ovde okačim jedan (gle, baš njen) чрезвычайно интересний tekst,   .

Dunque, moja domačica, istovremeno i moja gošća, juće napisa ovo:  

-------------------------------- 

A SAD MALO O GLADI 

Gost autor: St.Jepan

Vidim, i ovde će morati ONAJ početak.
To jest, ovaj početak:

Jednom davno, toliko davno da više nije pristojno toga se sećati, sedeo sam povazdan tamo „U Tomaša", i sedeo tamo „U Černeho Vola", pijuckao naizmence tamno i svetlo, čituckao naizmence Nerudu i Hrabala, i crtkao, žvrljuckao, šrafirao, najčešće crnom hemijskom, po kartonskim podmetačima za pivo.

Poklanjao sam te svoje praške tlapnje neznankama i neznancima koji su naše slučajno sedenje želeli da imaju za uvek. Rado sam poklanjao, znao sam da će tako i delić mene biti negde za uvek.

Stizale su krigle, stizale kobasice i pivni sir, govorili se jezici koje sam znao i jezici koje sam, gle, odjednom odnekud znao...

Ovo je priča o diskriminaciji i lepoti i pohitaću da vam poentu saopštim na samom početku. Šta želim da kažem? Želim da kažem da mi je muka od priče o diskriminaciji koja je nejasna priča, koja diskriminisane (vulnerabilne) navodno brani jednom odbojnom i ružnom slikom stvarajući tako još veći jaz izeđu diskriminisanih i diskriminatora, i dakle, hoću da kažem sledeće: od diskriminacije, od odbacivanja, straha od nepoznatog, od neprihvatanja i podozrivosti - ako želite ljudima dobro - branite ih lepotom. Branite i sebe, na kraju krajeva, branite svet  lepotom.

Znam