U ovoj emisiju koju (valja ponavljati) nećete imati prilike da gledate ni na jednom drugom mestu u Srbiji do ovde, a ne jer  je blog mesto posebog interesovanja za pitanja Kosova i Metohije, nego jer je blog jedino mesto gde mogu da pustim tako nešto (baš jer nikoga ne zanima); u ovoj dakle emisiji a koja se zove ironično Slobodnosrpski  možete da čujete šta Rada Trajković priča o Euleks-u; o potrebama da se zaštite svedoci koji bi progovorili i posvedočili Martijev izveštaj; o tome

(ili kako ja uvek kukam kad negde treba da idem a onda mi bude drago što sam bila)

Priča o Jeleni

Znam tog čoveka. Umakne mi ponekad, ali uglavnom ga znam, pratim ga nehotice, ne mogu da ga ne pogledam u prolazu. Uzvišen je, krut, blag i usporen.

Uvek kao da odlazi. Kažu da je bio ratnik.

Sada, kažu, traži Jelenu. Jelenu i njene cvetove. Mali grad zna celu priču. Odakle i kako, ne znam, on je nikome nije pričao, siguran sam.

Počelo je jednog žutog popodneva na železničkoj stanici malog grada. Stanica je imala samo tri koloseka.

Odlazio je u šumu, u rat, stajao je mirno kraj niskih ograda prvih kuća kojima

 .. jer je svaka upotreba sile uvek prekomerna.

Dok sam čitala knjigu, s kojom sam se svađala dok se nisam rastužila i prestala da se svađam, u glavi su mi se vrtele reči (a čije bi) Džonijeve pesme, gde ovaj vrišti i skiči: "... ostavljene djevojke, narkomani i bludnice...."  a bez "uzdaju se u Tebe", jer se ovi Vidini ne uzdaju ni u šta. Reč je o knjizi iz naslova "Prekomerna upotreba sile" Vide Crnčević - Basara, s kojom sam se, ko što rekoh, svađala (ne s Vidom, s knjigom).

 Dragi čitaoci, na severu Kosmeta nema struje. Za sada su to isključenja po četiri sata dnevno ali to nije ništa, najavljuje jedan rukovodilac Šeki i dodaje da će ako građani nastave sa neplaćanjem struje, isključenja trajati po šest, a zatim i po deset sati dnevno. Ko je Šeki? Šeki je osoba koja je direktor Elektrokosmeta za Zvečan i preziva se Milošević.

Struju plaća samo 10% stanovnika severne Mitrovice i Zvečana – objašnjava Šeki, iznenađen pozivom novinara, i kaže nešto kao „to je naša stvar“. Čija stvar? Stvar rukovodećih ljudi nadležnih za struju.

neću da objašnjavam poruke blogova koje ljudi ne mogu da vide. 

htela bih samo da kažem (a tiče se isključivo stila), mnogo je veći prostakluk koristiti se eufemizmima nego reći "mater vam jebem". 

da li je ovo manje nekorektno?

neko je napisao ozbiljnu i tešku priču. i ta priča psuje majku onome uz čije pesme plače. možda deluje kontradiktorno, al ne verujem. ustvari, jako je jasno. 

poruka je slična

prva posleratna, a ova ratna 

obe istinite

Да видимо да ли ће овде проћи објава... Ана, хвала ти за простор.

Ниједан од понуђених одговора (НОПО) је отворио изборну листу за бираче. Ако спадате међу оне људе који нису задовољни ни провереним властима, ни провереним опозицијама, па сте још и орни, вешти и храбри, од 29. новембра можете да се пријавите као кандидат за народног посланика.

www.poslanik.rs

Čitala delove mjuzikla o Savi Savanoviću, Danice Nikolić - Nikolić i smejala se (naglas) desetercu, te mi na čas promaklo ozbiljno. A onda sam se setila - smejala sam se ja i "Rodoslovu loze vampira", premda je stvar mrtva ozbiljna, ne samo zato što se zna da postoji vampir,  nego što vampir (kod Nastasijevića jedan Toma, otac njegovog druga, takođe vampira) ume da bude i stalno prisutan. Može čovek i da se veže za njega, da se druže...  da voli svog vampira i lažno svedoči da ovaj nije vampir. Posle se upetlja i ne zna više šta da kaže, i kako da se opravda pred ljudima.

gost autor: kukusigameni

USPOMENAR

Jedna od osobina našeg naroda je da se stalno poziva na istoriju. Ali druga naša osobina je da ne vodimo računa da će ovo što se sada događa, jednog dana, za nekoga biti istorija kojoj će se vraćati. Tako se ostavlja prostor za paušalnosti, proizvoljna tumačenja koja su vrlo često i pogrešna.

Jedan izuzetak koji potvrđuje ovo pravilo je Milan Caci Mihailović. Glumac ateljea 212, čovek koji vam može vaskrsnuti sa scene, bioskopskog platna, televizora ili vrlo često iz radija. Ima ga svuda.

Umesto predstavljanja - evo par reči o tome kako sam stigla na ovo veselo mesto.

Napisala sam jedan tekst o izborima na Kosovu. Onda taj tekst nije objavljen. Onda sam ga ja poslala nekim svojim prijateljima. Onda su ga oni slali nekim svojim prjateljima. Onda je Mika Antić preko svoje Srpske informativne mreže poslao Boga pitaj koliko mejlova na Boga pitaj koje sve adrese. Onda je moj drug Ninoslav Randjelović postavio taj tekst na neki forum. Onda je Antioksidant uzeo pa stavio tekst na ovaj blog. Posle, ja mislim, dva dana pozvali su me da i ja počnem da "blogujem".

Pošto