Конференција Језици и национализми
„Национализам гаји култ језика као светиње.”
И. Чоловић
„Чујемо и да ћирилица припада Србима, а латиница Хрватима. Међутим, писма не припадају народима, већ језицима који се на њима пишу.”
Р. Бугарски
„Прича о језику је зато престала бити лингвистичка и поставила питање улоге језика у прављењу народа, у јачању и ширењу национализма.”
С. Кордић
„Норма је преоптерећена неким псеудологичким правилима...”
Б. Арсенијевић
„Језик је украден свима нама понаособ од стране националиста, украден је као наше лично право, као наше средство, не само комуникације, него и размишљања. Цела трагедија која се десила са Југославијом и њеним језицима заправо je унаказила, отела нашу слободу, не само да пишемо или преводимо спонтано, него и да мислимо спонтано.”
Вук Перишић
ili: Kad bih otišao na jutrenje
Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.
Синоћ се у Лесковцу збила тиха револуција. Црвена. Без крви, али са много рањених. Без убијања, али са много мртвих (душа). Синоћ се у Лесковцу десило позориште. Дашак ветра. Синоћ се освајала слобода. Синоћ је слобода освојена. Чудан осећај. Осећај поноса, усхићења, задовољства. Како је то кад се човек поноси својим градом?! Синоћ сам то разумео. Синоћ сам волео свој град. Онако чудно, перверзно, похотно. Синоћ смо водили љубав – мој град и ја. Синоћ се у Лесковцу волела Србија – енергично, агресивно и болно. То код нас може да буде!
Prije teksta koji slijedi, obavezno pročitati:
Emir Kusturica Kusta:
Bio je sve samo ne običan čovjek
Gost-autor: Nowhereman
ili Srbija je talac Maksića