Lepo smo se juce druzili, poslali smo gomilu pozitivnih vibracija, ali, kao sto je poznato, ostale su nam jos CETIRI kutije pune zdralica koje treba nanizati.

Nasi drugari iz Halobebe ponudili su se da nam pomognu u tome.

Evo njihovog poziva

Sutra, 22.03.2011. god. od 10,00 u Gradskom zavodu za javno zdravlje u Beogradu, (tačnije u „Halobebi“)

Kad moj Prestolonaslednik hoće da objasni mlađima koliko im je mama matora, on kaže: „Ma, ona se igrala na kompu još dok se priključivao na TV!"

Jesam, a komp se zvao Sinkler Spectrum, naravno.

Volim da krenem, što bi rekli na engleskom, „Down the memory lane"

Da se prisetim nekih sretnijih i mirnijih vremena kad mi je glavna glavobolja u životu bila - KAKO naterati Torina da siđe s onog prokletog bureta i da prestane da peva???

Ups!

Uspela sam da iščašim nogu. U redu, moja trapavost je legendarna, ali toga puta prevazišla sam samu sebe! Krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i...

Ali, bolje da počnem iz početka.

Maun je varošica na severozapadu Bocvane i naše trenutno prebivalište u vreme gorepomenutog događaja.

Za turiste, Maun je, najčešće „poslednja civilizacija pre odlaska u buš". Za ostatak Bocvane - grad na pesku.

To je pomalo paradoksalno, jer samo ime, Maun, na jeziku plemena Bajei znači „mesto na kome raste kratka trska". Naravno, trske odavno nema, osim u ponekoj ogradi, ali zato peska ima u izobilju. Nalazeći se na granici između delte Okavanga i Kalaharija, Maun je pun peska i palmi. Kad sam ga prvi put ugledala setila sam se „Panonskog mornara" - „Mog mora nema i ne znam šta da radim...". Zaista, Maunu samo fali more da bi bio predivno mesto za život.

Obično ne komentarišem pesme za predsotjeću Evroviziju dok se ista ne približi, ali ovogodišnje ruske takmičarke bukvalno su me oborile s nogu! Ne samo što već drugi dan pevušim po kući Partji for evribadji dens, nego što skoro nisam videla nastup sa toliko životne radosti koliko pokazuju ove bakice.

Pa rekoh, ajde malo i vama da razvedrim popodne:

 

 

 

 

Kad sam rekla podmlatku da će u školu preko raspusta - pogledali su me kao da sam pala s Marsa.

Tek kad sam im objasnila da pričam o školi ekstremnih sportova, razvedrili su se.

Doduše, neki stariji u početku su bili u fazonu „Šta ću ja tamo, to je, valjda, za klince", ali par dana u mini skejt parku na Čuburi brzo ih je razuverilo...

I tako, mi se već drugu nedelju družimo sa strpljivim momcima i devojkama iz JC&co, koje sam, doduše, molila da mi budu gosti, da napišu svoj blogić o očekivanjima i napretku škole, ali, nažalost, poslali su mi samo neku vrstu zvaničnog obaveštenja, no, kakvo je takvo je, evo šta oni kažu:

Prvo da se izvinim svima koji su nestrpljivo čekali nastavak sage zvane „Inkluzija u praksi" - imali smo mesec dana respiratornih infekcija (uključujući dva bronhitisa i jednu upalu pluća), pa nisam postizavala da piskaram, osim da povremeno ostavim poneki komentar.

Daklem, drage moje i dragi moji, ovo je, po naški rečeno žurka za Iris, koja je l' te, očekuje prinovu!

Za one koji nisu upoznati sa ovim običajem, da pojasnim - Baby Shower je zabava koju neka od prijateljica priređuje za buduću mamu. Na njoj se, uz lepe želje, donose, naravno, kolači, sokići i ostale grickalice (mada to zna da obezbedi i domaćica), ali OBAVEZNO se donose pokloni dobrodošlice za bebu!

Ponovo prica o inkluziji!

Pre dve godine, kad se Mudrica upisivao u srednju skolu, to je bila "startna" godina inkluzije, pa sam "stucanja" i problemcice na koje smo nailazili shvatala kao nesto normalno, dok se stvar ne uigra.

Ove godine Princeza krenula u srednju skolu.

I prva cetiri dana bilo da ne moze bolje biti. Dete presrecno, drugari je lepo primili, profesori takodje, ja jos prvog dana (ko sto je i red) otisla kod razrednog i kod pedagoga - cisto da podsetim na cinjenicu koja i inace pise u njenoj zdravstvenoj potvrdi da dete ima disleksiju i disgrafiju - lepo se ispricala sa oboje, zamolila da obaveste i ostatak kolektiva i tako...

Prošle nedelje pronađem u sandučetu pismonosnu pošiljku adresiranu na Mudricu, a u njoj sledeće :

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е

Обавештавмо вас да се јавите у Центар Министарства Одбране Н.Београд, (ОПШТИНА Н.БЕОГРАД) ул. Бул.М.Пупина 167/III спрат, соба бр.8. дана од.... до... ... године у времену од 8.30 до 15.00 часова ради увођења у војну евиденцију.

Са собом понети фотокопије држављанства и извода из МК рођених.

Обавеза увођења у војну евиденцију остала је на снази и након ступања на снагу Одлуке о обустави обавезе служења војног рока, објављене у „Службеном гласнику РС", број 95 од 17. децембра 2010. године.

Неодазивање позиву повлачи законом предвиђену одговорност.
Чланом 126. Закона о војној, радној и материјалној обавези прописане су санкције за прекршај војног обвезника, ако се без оправданог разлога не одазове позиву територијалног органа у време и на место који су назначени у позиву за увођење у војну евиденцију.

Напомена: у случају привремене одсутности позваних, чланови његове породице ће о томе обавестити овај орган.

НАЧЕЛНИК ЦЕНТРА МО Н.БЕОГРАД
(потпис и печат)

I sad meni stvarno više ništa nije jasno.

Kad smo polazili za Bocvanu, Princeza je imala dve i po godine, Mudrica je imao pet i po, a Prestolonasledniku je bilo jedanaest.

Naravno, ni Princeza, ni Mudrica nisu govorili nista osim maternjeg nam naškog. Prestolonaslednik, koji je pola četvrtog razreda proveo u skloništu, kao i većina klinaca te školske 98/99, učio je od prvog razreda nemački. Učio ga jeste, naučio - nikad. Za te tri i po godine učenja naučio je samo da kaže Aufiderzen!

Što se Žmua ticalo, iako je, svojevremeno, učio i engleski i ruski (ovaj drugi čak polagao za maturu), on je, ipak, uvek bio više manuelan tip. Dok je ruku - sve je u redu. Sporazumeće se.

I tako, krenuli smo u zemlju u kojoj je jedan od dva zvanična jezika engleski, a od cele porodice isti govorila samo ja...