To su jutro dobro napredovali pošto su bez straha jahali ljudskim putevima. Oko podne zastadoše da predahnu pa odmah preduzeše stare mere opreza. Zašli su se jedno trista metara duboko u šumu, pronašavši oveći proplanak kako bi konji mogli da pasu, na kome su se smestili. Kada su sjahali, devojke primetiše da Kju deluje veoma umorno. Teško se kretao i bio je skoro posiveo u licu. One ga postaviše da legne i počeše da raspravljaju kako da mu pomognu. Posle nekoliko besmislenih predloga, koje su iznele na osnovu svog poznavanja tadašnje medicine, on se, s mukom, umeša u razgovor:

- Jahanje mi nikako nije prijalo s obzirom na ovu vrstu povrede. Celim putem sam se savladavao da ne urlam od bola. Ali, postoje granice i moje izdržljivosti. Na kraju je potiskivani bol provalio, i to me je gotovo oborilo. Inače povreda je ista kao juče i nije se mnogo pogoršala. Kada se dobro odmorim povratiću se. Za slomljena rebra ne može se gotovo ništa. -

- Zašto si jahao, kad ti to ne prija? - prosto zakuka Frija.

- Da se što pre uklonimo od zamka i mesta naseljenih ljudima. Dodatne nevolje mi, u ovom stanju, nikako nisu potrebne, - patetično izjavi vilenjak.

Ovo je jedan krajnje nostalgičan i sentimentalan blog u kome, sem u ovom pasusu, nema ni pomena od rajfešlusa, nitni, ni čičak traka.

Ali, zato ima puno dugmića. Onih sa dve ili četiri rupice, najrazličitijih veličina, boja i oblika.

I puno setnih osmeha.

Nemo' posle da mi se neko žali kako ga/je nisam upozorila!

Meni ne bi bilo ni na kraj pameti da pišem ovaj tekst da slučajno, jutros, ne naleteh na njega.

Pa, da privedemo kraju i ovu glavu.

Autor je trenutno negde na slavama, ali je, naravno, poslao pozdrave svim svojim vernim čitaocima.

Dok su odmicali hodnikom od Otolfove trpezarije, Frija primeti da se na Kjuovom čelu kupe graške znoja. Vilenjak je hodao uspravno, kao da ne oseća nikakvu bol zbog svojih slomljenih rebara.
Tamnokosa ga upita:
- Šta ti je trebala ona predstava sa sveštenikom, kada si ranjen i bilo bi ti mnogo bolje da si odmah posle dvoboja otišao? -

Ala veje, veje...

Prava predpraznična slika pod mojim prozorom. Pahulje promiču, sve se beli. Zima. Ona prava, hladna, kakvu pamtim iz detinjstva. Sa šalovima, kapama, sankama i toplom čokoladom.

Kažu da je sad vreme za dobru volju i darivanje.

Pa evo, ja vam darujem jednu od mojih beleškica iz Bocvane. O jednom drugačijem zimskom danu (između ostalog i zato što je tamo zima od Juna do Septembra).

Ocekivano - sledi dvoboj...

Pozdrav svima i od mene i od Autora, 

Čovek u pozlaćenom panciru, htede da ustane, ali ga sveštenik zaustavi pokretom svoje mršave ruke. On uzdahnu i reče:
- Naš je zadatak da zabludele ovčice vratimo na pravi put, a ne da ih kažnjavamo; mada bi to, u ovom slučaju, bilo pravedno. To može da učini samo Bog! - brzo se snašao sveštenik.
- Zato sve zabludele ovčice šaljete pravo kod Boga, da im odmah sudi, kao da ne verujete da će ih ista sudbina snači i posle prirodne smrti. Verovatno je vrlo zaboravan, taj vaš Bog, kada morate toliko da mu pomažete - odjednom se oglasi Un.

I, da vidimo sta je dalje bilo...

Autor vas, kao i uvek pozdravlja. Još nisam uspela da ga ubedim da se registruje pa da sam odgovara na komentare, al' ajde - pisaću ja.

A, vi, komentarišite - nemojte da se stidite.  

Kju preskoči ogradu, nameravajući da pokuša ponovo. Horg munjevito reagova. Usporenje vremena opet spase vilenjaka. Udarac zadnjih ždrepčevih nogu promaši Kjua za samo nekoliko santimetara i pogodi ogradu boksa. Greda, čitav decimetar debela, puče kao da je neko presekao nožem. Retko se događalo da nešto od tvrdog hrastovog drveta, tako pravilno pukne. Snaga Horgovih nogu stvarno je bila neverovatna. Kju u tom trenutku nije gubio vreme da se divi ždrepčevoj snazi. On je trčao konju uz bok, pokušavajući da se tako, relativno siguran od kopita, vine na njegova leđa. Iskoristio je trenutak kada je konj pokušao da promeni pravac okretanja, i skočio mu je na hrbat. Ždrepčeve zadnje noge poleteše visoko u vazduh i on mu se nađe na vratu. Konj pojuri kao da ga gone demoni, dok mu je Kju, skliznuvši sa leđa, visio na šiji. 

Sivo praskozorje hvatalo se iznad stare šume. Pramenovi magle vukli su se oko grmlja i drveća obraslog bršljanom. Spoljni deo vreće bio je prekriven kapljicama rose, kao i sve oko nje. Frija polako otvori oči. Udobno smeštena u toplini perjanog uloška nije se pomerala. Neko vreme ležala je tako, udišući čist, hladan vazduh, glave naslonjene na Unin obraz. Onda se lagano pomeri, trudeći se da ne smeta počinku devojke uz čije se telo celu noć grejala. Te noći nisu izvodile nikakve golicave igre, bile su suviše umorne, i psihički i fizički. Prespavale su kao zaklane i verovatno ih ni bitka koja bi se vodila ispod krošnje njihovog drveta ne bi probudila. Tamnokosa polako uspe da okrene glavu u drugom pravcu, bez mnogo tumbanja u vreći.

Za one koji prate - nastavak, naravno i najsrdačniji pozdrav od Autora...

Lepi vilenjak prevrnu očima i uhvati se rukom za čelo ukočivši se u pokušaju da zauzda plimu nadolazećeg besa. Zbilja se mnogo trudio da sa svojim štićenicama ne ulazi u rasprave oko ljudskih tabua. Znao je kako takve neplodne svađe mogu unišiti njihovu krhtku, tek stvorenu zajednicu. Morao je ljudskim kćerima dati vremena da se naviknu na neobičnosti vilinskog sveta.

- Ej, to boli! - reagova Frija na udarac laktom kojim je govornica htela da prekine njeno pospano cerekanje.

- Dosta! Još će te se tu u vreći i potući - oštro reče Kju, podigavši jednu ruku, više da skrene pažnju na sebe nego da nekoga uplaši.

- Sada ću vam lepo objasniti sve u vezi toga. -

 Nastavak, naravno...

I pozdrav od Autora! 

Konjanik je zatezao uzde nervoznom konju i bacao poglede prema trojki na proplanku kroz proreze na svojoj, kako se sada, zbog blizine, dobro videlo, zakrpljenoj pa nevešto bruniranoj kacigi. Zatim im se obrati, kao da govori sa služinčadi:
- Ko ste vi i šta radite na lovištu Erla Otolfa? Sem toga, odakle ste došli? Kao da ste iz zemlje iznikli! Ako ste tu sagradili zemunicu, mom gospodaru Hakonu biće čast da očisti Otolfovu zemlju od šumskih skitnica. -
Un, ohrabrena Kjuovim prisustvom, spusti kapuljaču, zamahnu glavom da raspusti svoju bujnu plavu kosu pa gordo reče:
- Mi smo vilinska stvorenja, divlja i slobodna, ne priznajemo tvoje gospodare i njihovi nam posedi ništa ne znače, kao ni svi ostali zakoni ljudi. -

 Nisam sigurna koliko ce jos nas Autor da gostuje ovde, ali za one koji prate, evo prvog dela jos jedne glave:

HODATI POD VILINSKIM ZVEZDAMA

Išli su satima, probijajući se kroz šipražije i drugo nisko rastinje. Kada im je već ponestalo snage, vilenjak ih povede u duboku, mračnu bukovu šumu, gde nije bilo mnogo prizemnog bilja. Mučno lomatanje ponovo se pretvori u prijatnu šetnju. Nastavili su da pričaju i da se smeju. U smiraj dana, tiha šuma je odzvanjala od njihovih veselih glasova. Činilo se da se sve drugo utišalo, ptice su prestale da pevaju, insekti da zuje, mali glodari da šuškaju. Čak se ni njihov neoprezni korak nije čuo od tepiha opalog lišća. Kju se najednom isključi iz razgovora. Devojke to i ne primetiše, ali on iskorači ispred, podigavši ruku da se utišaju. One stadoše, i ućutaše, iznenađeno gledajući vilenjaka koji se ukočio.